Vuksanovićeva je diplomirala fotografiju na Fakultetu za digitalne umetnosti i nove medije u Beogradu, a stvarajući sopstvenu umetnost prevazilazi okvire koristeći različite komunikološke kanale, kroz ekstenziju umetničkog dojma, došavši do ideje da direktno razgovara sa publikom. Nije se odrekla fotografije, koje će pored radova od neona i predstaviti na izložbi. Brendirajući prostore, koncepte i percepte, na Mikser festivalu i drugm brojnim manifestacijama, shvatila je da je došao trenutak da se samostalno predstavi. Sakupljala je, beležila, posmatrala različite rečenice, shvatila da su one njen ideal i na izlozbi će se pozabaviti njihovim diskursom.
“Rečenice interpretiraju konkretne individue kao konkretne subjekte i vice versa (lat. obrnuto). Moj motiv, moja ideologija i moj instrument – to su rečenice. To su titlovi. U bilo kom obliku, kolažu, neonu, light boxu ili porcelanu. To je moje objašnjenje. Sva ideologija, interpretira se rečenicom kao kontrom i konkretizuje radove kao individualne. Kao što Slavoj Žizek kaže, bez simboličkog mi nemamo percepciju stvarnosti. U ovom slučaju simbol su rečenice i njihova imaginacija, a mi putem njih udišemo perceptivne objekte, kao kompletna i multidimenzijalna dela”, objašnjava umetnica.
Kada pravi umetnosti za poneti, kako naziva light boxove i kućne gedžete koje stvara, Vuksanovićeva se obraća svima kojima je potrebna afirmacija ljubavi ili podsetnik za nju. To su po njenom mišljenju mantre za lično osvetljenje i prosvetljenje. Za svoju prvu samostalnu izložbu nema ograničenja i tajni, želi da uspostavi interaktivnu komunikaciju sa publikom
