Najviše mislim na Fejsbuk, kada govorim o ovoj temi, mrežu na kojoj zahtev za prijateljstvo možete da prihvatite ili ne. Na drugim mrežama imate tzv. pratioce, pa ne možete baš ni da birate… I ne, u ovom tekstu ne mislim na slučajeve kada nastavnik ima poseban profil koji služi isključivo za službenu komunikaciju – komunikaciju sa učenicima i njihovim roditeljima (ako zatreba), i ume da odvoji poslovno od privatnog.
Jeste da je dvadeset prvi vek. Jeste da se načini komunikacije menjaju. Ali, dokle god smo u tom odnosu: ja, profesor/razredna, predajem i ocenjujem – ti, učenik, učiš, uvek želiš ocenu više, mislim da nije korektno da se „družimo“ na društvenim mrežama. Evo i zašto:
– Neću da me u utorak zove tvoja mama i kaže da juče nisi bio u školi jer si bio bolestan. A svi smo na Fejsbuku videli fotografije iz provoda na kom si bio u nedelju uveče… manje vina, manje vina! Glupo je, a niko nije glup.
– Neću da količina „lajkovanja“ među nama utiče na moje rasuđivanje u vezi sa tvojim školskim obavezama i procenu tvog znanja. Da i to je moguće…nismo roboti. Upućivanje komplimenata na relaciji učenica – profesorka, koje sam viđala, na temu „divni ste“ ili „prelepa si“, zaista izaziva blagi osećaj mučnine…
– Mislim, daj joj sad slabu ocenu kad ne zna ili nije dobro uradila kontrolni, da te vidim! A tako ti je lepo pohvalila novu boju kose… Ili, komentar koji učenica ostavi ispod fotografije na kojoj je mlađi profesor, a koju je objavio na svom Fb profilu – lepi ste. Protumačite mi to… ili bolje, nemojte. Otvorili bismo sasvim novu temu…
– Nema potrebe da znaš moju porodicu i prijatelje, kao ni ja tvoje. Odnos učenik – profesor treba da postoji u školi (i u vezi sa školom) i jedino tamo. Sve drugo je odraz neetičkog ponašanja nastavnika (učitelja, profesora).
– Moje je da te nečemu naučim tokom ovog dela životnog puta kojim zajedno koračamo. Ne treba da se diviš (iskreno ili neiskreno) stavovima, komentarima i fotografijama koje delim. Jedno je moja uloga u učionici, a drugo opuštena komunikacija sa prijateljima i stavovi koje zauzimam u vezi sa ovim ili onim. To se učenika ne tiče.
– Šta ćemo sa učenicima koji iz nekog razloga nemaju profile na društvenim mrežama?! Ispada onda da su oni uskraćeni za razne mogućnosti „rada“ na svom statusu i uspehu, popularno nazvanom – šlihtanju.
Dakle, da…dvadeset i prvi vek je. Imamo mobilne telefone, Vajber, imejl… sasvim dovoljno načina da se čujemo i dogovorimo, ukoliko je nešto i ostalo nedorečeno na nastavi tj. u školi. Za učenje preko interneta postoje razne platforme, raspitajte se.
Ahaaa! A vi ste mislili da ste kul i da đaci vole s vama da se druže i privatno?! Da gledaju fotografije vaših roditelja, ujaka i ujni, gologuzu i musavu (nadasve preslatku, naravno) dečicu, vas i vašu jaču/lepšu polovinu razgaćene na plaži? Haha…kako da ne! Setite se svojih školskih dana i pokušajte da se prisetite s kim ste najradije provodili vreme. Sa vršnjacima, naravno… Nismo ni znali da li je razredna udata i koliko je nastavnik matematike imao dece (ako ih je i imao). Mnogo nas je bilo briga!
Bilo bi dobro da, uz to što smo PROFESori, budemo i PROFESionalni. Samo toliko. ?
***Mislila sam da je jasno, ali sudeći po komentarima – nije, pa ću dodati: onog trenutka kada učenici postanu „bivši“ učenici, ovo više ne važi.
Autor: Jelena Bratić, kakojecakaze.com
Foto: yayimages.com
