Šestu godinu zaredom Color Media Communications organizuje “Digital”, regionalnu konferenciju o trendovima u telekomunikacijama i medijima.
Ovogodišnji – #Digital2019 – trajaće 2 dana – 05. i 06. septembra (četvrtak i petak) i okupiće najznačajnija imena iz ovih oblasti iz celog regiona, kao i brojne goste iz inostranstva.
Konferencija se održava u Hotelu Metropol u Beogradu.
#Digital je konferencija na kojoj učestvuju CEO telekoma u regionu i to je jedini skup koji okuplja prve ljude vodećih operatera: MTS, VIP, Telenor, Deutsche Telekom, Orion, Mtl Bugarska.
Konferenciju otvara Maja Gojković, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije, Branko Ružić, ministar uprave i lokalne samouprave u Vladi Republike Srbije, Kyle Scott, ambasador SAD-a u Beogradu, Mateja Norčič-Štamcar, zamenica šefa Delagacije EU u Srbiji, Subrat Batačardži, ambasador Indije u Beogradu.
U susret konferenciji, a u okviru panela “Na uglu Bulevara revolucije i Sunset avenije: Srbija kao globalna filmska meka”, razgovarali smo sa Bojanom Maljević, glumicom, producentkinjom i profesorkom audio-vizuelne produkcije.
Gluma je ceo život svuda oko Vas, pa tako odlično vidite ono što bi neko makar pokušao da sakrije, prepriča, mistifikuje i umanji. Kako komentarišete uspone i padove u filmskoj industriji kod nas u proteklih nekoliko decenija? Može li se stanje u nekom smislu porediti sa regionom?
– Pre svega trebalo bi istaći da su glumci u velikoj meri spasili srpsku kinematografiju, od početka devedesetih do danas. Znate, na prste jedne ruke možemo da nabrojimo producente koji su u toj strašnoj krizi bili spremni da ulože znanje i novac. Avala je bankrotirala, državna televizija više nije ulagala dovoljno sredstava, a nijednu vlast kultura naročito ne interesuje, to ministarstvo je često najmanje bitno…
Da nije bilo nekolicine autora, a pre svega glumaca koji su jurili novac za projekte, pad bi bio još drastičniji a uspona ne bi ni bilo. To vreme pamtim jer sam upravo iz tih razloga ušla u produkciju, 1996. godine, filmom “Do koske”. Čini mi se da je u to vreme u regionu stanje bilo i gore, ali primetno je i da su naše kolege iz regiona u poslednjoj deceniji otišle mnogo ispred nas, u uređenju stabilnog načina finansiranja, u zakonima, poštovanju autorskih prava – ali i u kontinuiranoj proizvodnji igranog programa.
Danas se priča o pomaku u filmovima i serijalima u Srbiji? Ima li ga i na koji način?
– Naravno da ga ima i taj se pomak različito može posmatrati. Trenutno smo u nekoj fazi hiper-produkcije koja, po mom sudu, nije realno stanje koje može dugo da traje. Malo smo tržište, to će se uskoro svesti na neku normalnu meru i verujem da će kvalitet postati presudan. Zatim, kontinuirani dolasci stranih produkcija u Srbiji doveli su do potrebe za većim brojem filmskih radnika, za stručnijim kadrom, iako smo mi oduvek imali izuzetne filmske ekipe – to je postalo nedovoljno, jer se mnogo snima. To dovodi do velikog pomaka, ali i do nužnog disbalansa, jer domaći producenti ne mogu da plaćaju lokacije i filmske radnike kao strane produkcije sa višemilionskim budžetima. Danas u Srbiji tačno znate koje ekipe su u potpunosti profesionalne, a koje ne. Razlika već postaje očigledna i to je dobro, jer se tako pomeraju granice. Potrebno je vreme da se mnogi aspekti našeg posla usaglase i tek tada ćemo jasno videti koliki smo pomak napravili.
Moram, pak, da istaknem da je deo pomaka napravljen i uredbom koja je uvela podsticaje – bez toga stranci ne bi dolazili. Kao producent nisam imala benefit od podsticaja, ali jeste imala kinematografija i to se mora reći.
Koliko internet kultura doprinosi sedmoj umetnosti, a kakva je situacija po pitanju zaštite autorskih prava umetnika?
– Svet se ubrzano menja, toliko brzo da to teško možemo da ispratimo. Zato je važno da se mlade generacije producenata i autora odmah uče tim promenama – oni od prvog dana studiranja moraju da žive sa tim. Trebalo bi da osete u čemu internet doprinosi ili odmaže, pa i da rade uz nesagledive mogućnosti koje se svakodnevno otvaraju. Nažalost, po pitanju zaštite autorskih prava situacija u Srbiji nije sjajna, osim sa kompozitore, oni su to davno rešili. U Srbiji su producenti televizijskih serija, a samim tim i autori, dovedeni u neku “ucenjenu” poziciju – ako žele da emiteri finansiraju projekat, moraju da se odreknu praktično svih prava na eksploataciju. To nije normalno, a nije ni evropska praksa. Programi se moraju vraćati producentima koji su ih stvarali. U Evropskoj uniji to je maksimalno posle sedam godina.
Osim toga, ni po našem zakonu producent nije onaj ko samo finansira (ili sufinansira) program, već onaj ko osmišljava, bira autorsku i izvođačku ekipu, vodi kreativni i ceo proces proizvodnje, od početka do kraja… Moramo da se borimo za bolju primenu zakona, za novi zakon i za sva svoja prava. I tek tada će doći do ozbiljnog i trajnog pomaka.
Kolika je krajnost u tome da se još uvek ne daje dovoljan broj radnih zadataka mlađim glumcima, niti dovoljan medijski prostor, a sa druge strane, društvo glumcima broji svaku godinu života i svaku boru, pogotovo ženama?
– Nemam utisak da se ne daje dovoljan prostor mlađim glumcima, u programskom i medijskom smislu. Naprotiv, mislim da im se daje veliki prostor, da ne nabrajam projekte koji su lansirali brojne mlade zvezde, kroz ozbiljne glumačke zadatke. U najvećem problemu su glumci srednje generacije, naročito glumice. Tu ste u pravu, društvo je surovo prema ženama, oduvek je bilo i sumnjam da će se to promeniti. Ma koliko se ljudi trudili da se ponašaju drugačije, politički i rodno “korektno” – žena koja je ušla u petu ili čak četvrtu deceniju života – u velikom je problemu, za razliku od muškarca. To je očigledno u svim segmentima života, a u našem poslu je ta surovost samo vidljivija.
Šta je to, a drugačije je, što postoji na domaćem televizijskom programu?
– Domaći televizijski program, podrazumevam da mislite na igrani, pokušava da prati svetske trendove. Otuda veliki broj krimi serija i okretanje tom žanru. Ne mislim da je to loše, naprotiv, ima odličnih serija, ali gledaoci se i tih tema zasite. Tako je, na primer, veliko osveženje bila serija “Jutro će promeniti sve”, koju je radila baš mlada ekipa. Moja producentska kuća producira dve drugačije serije, jer davno nismo imali prave dramske serije. Veliki serijal koji će se od oktobra emitovati je “Dug moru”, u režiji Gorana Gajića. Sniman je u Crnoj Gori i Srbiji. Presrećna sam što ovaj projekat, koji je nastao na entuzijazmu i hrabrosti mog oca, realizuje tako izuzetna autorska i glumačka ekipa. Nadam se da će gledaoci tu energiju prepoznati.
Drugi projekat je dramska mini-serija pod radnim naslovom “Missing babies”, za koju smo dobili i finansijsku podršku Evropske unije. Režiser je Vuk Ršumović i upravo biramo ekipu. Eto, od posla ne stižem da odgledam šta je sve drugačije, ali sam vam rekla šta ćete drugačije uskoro gledati.
Detaljniju agendu i način prijave za konferenciju možete pogledati na sajtu: digitalconference.rs