Treću godinu za redom Color Press Grupa organizuje „Digital“, regionalnu konferenciju o trendovima u telekomunikacijama i medijima.
Ovogodišnji – #Digital2016 – trajaće 2 dana – 15. i 16. septembra (četvrtak i petak) i okupiće najznačajnija imena iz ovih oblasti iz celog regiona kao i brojne goste iz inostranstva u galeriji Belgrade Waterfront, zgrada „Geozavoda“ u Beogradu.
Na panelu “All the President’s Men: Uloga tradicionalnih i novih medija u Predsedničkim izborima u SAD” učestvovaće i Denis Kolundžija, novinar-frilenser, osnivač Vojvodjanska.rs, političkog bloga koji prati rad Skupštine AP Vojvodine. Pasionirano prati izborne kampanje u SAD, kao i Dakar reli.
Pisati govore političarima sasvim sigurno je veoma odgovoran posao. Kakva je praksa u Srbiji, jer pored svog, sigurno poznajete i iskustva vaših kolega? Kako izgleda proces pisanja govora, ko je onaj ko daje poslednju reč i ko se najviše pita?
– Određenu odgovornost podrazumeva čak i pisanje statusa na Fejsbuku, a kamoli pisanje govora za političare. U oba slučaja, nastale reakcije i posledice u direktnoj su srazmeri s količinom odgovornosti prisutne prilikom formulisanja a potom i iznošenja određenih stavova. Pisanjem govora bavio sam se svega četiri godine i u to vreme, ma koliko da sam to želeo, nisam znao kome da se obratim za savet. Najviše sam naučio, što se ono kaže, „kroz praksu“, kroz razgovore sa svojim šefom, ondašnjim potpredsednikom Skupštiine Vojvodine, i kroz zajedničku evaluaciju održanih govora, ali važan deo i kroz proučavanje govora stranih državnika – naravno, u meri u kojoj je to uopšte bilo moguće primeniti. Bez pomoći iskusnih, na početku sam se, da budem iskren, oslanjao isključivo na logiku i ona mi je sugerisala da najpre moram da dobro upoznam onog kome pišem govor, da u potrebnoj meri savladam njegove rečeničke konstrukte kao i izraze koje redovno koristi ili barem idu uz njega, kako bi govor – ne samo izrazi u njemu, već i poruke – bio lako identifikovan sa njim. U tom smislu je veoma važna dobra komunikacija između pisca govora i, u mom slučaju, političara, jer ona na više načina utiče na percepciju i govora i samog govornika. Onaj kome je govor namenjen neće po svaku cenu posezati za suverenim pravom na „poslednju reč“ i eventualnu korekciju pripremljenog govora, već će tome pribegavati samo ako proceni da je to u interesu bolje percepcije.
Iz tog ugla kako vam izgledaju obraćanja odlazećeg predsednika SAD Baraka Obame?
– Čak i oni koji se duboko ne slažu s Obaminom politikom, usuđuju se da ga uvrste u red odličnih govornika, čak i među najbolje iz redova američkih predsednika. To je dokazao još kao tek kandidat za senatora, kada je održao govor po kojem se najviše i pamti konvencija Demokratske partije 2004. godine, i koji mu je u dobroj meri utro put ka Beloj kući četiri godine kasnije. Obama značajne govore ne izgovara „iz glave“ već ih čita s telepromptera koji projektuju tekst na providnim pločama smeštenim s leve i desne strane govornika. Takvo obraćanje može da ostavi snažan utisak na tv gledaoce, koji te telepromptere ne vide, ali, praksa to pokazuje, zaista snažan utisak ostavljaju tek oni govornici koji znalalački umeju da izgovore tekst koji pročitaju. E tu neusumnjivo oratorski kvaliteti Baraka Obame naročito dolaze do izražaja.
A, novih kandidata za predsednika? Mnogi misle da Trampu niko ne piše govore?!
– Sve dok nije zvanično postao predsednički kandidat svoje stranke, pa čak i neko vreme posle toga, Tramp gotovo uopšte nije koristio usluge telepromptera, ali mnogi njegovi govori pokazuju da nije koristio ni bilo kakve pripremljene teze. Prosto, izlazio bi na binu i govorio sve što mu padne na pamet, skačući s teme na teme, dopuštajući da ga amtosfera u sali i bodrenje publike, potpuno „otkoči“. Tada se od njega moglo očekivati da izjavi ama baš sve što mu je na srcu, a to znači i da uvredi koga stigne ili, pak, da oživi neku od hiljada teorija zavera. Poslednjih nedelja ljudi u njegovoj kampanji konačno više nemaju problema sa svojim krvnim pritiskom i funkcionisanjem želuca, pošto im šef sve češće govore čita s telepromptera, što je količinu improvizacija svelo na podnošljivu meru. Videćemo koliko dugo može da ostane ovako disciplinovan.
Šta mislite o predsedničkoj kampanji koja se vodi na društvenim mrežama? Čini li vam se da se na tom polju Tramp bolje snašao?
– Naravno da se bolje snašao jer je mustru iz offline-a, po kojoj jedino može da funkcioniše, preselio na Tviter: on tvituje svakodnevno, svi ga čitaju, mnogi ga ushićeno prenose, mediji o toga prave vesti, svi o tome govore – i, posledično, u centru je pažnje. Na kritike, naravno, reaguje žestoko. Hilari Klinton, kao ni Trampovi rivali iz stranke u trci za predsedničku nominaciju, u tako nečemu ne bi uspeli – jer nisu Donald Tramp. Ako je u nečemu Tramp uspeo, to je što je od društvenih mreža, pre svega Tvitera, napravio veoma važan komunikacijski kanal u tekućoj kampanji.
Da li je na osnovu sagledavanja kampanje u klasičnim i digitalnim medijima lako proceniti ko će biti novi predsednik? Da li nam taj ugao može dati pravu sliku?
– Obama je u obe predsedničke kampanje prosto „oduvao“ svoje rivale na svim društvenim mrežama, ali on je te izbore dobio zahvaljujući i društvenim mrežama, ne isključivo njima, uprkos spektakularnim brojkama koje su pratile njegovu digitalnu kampanju. Rastući broj onih koji su ga pratili na društvenim mrežama ukazivao je prvenstveno na rasprostranjenu prijemčljivost njegovih poruka. Ali, taj entuzijazam bi ostao polovičan da na kraju nije pretočen u konkretnu akciju u offline-u: izlaskom na izbore i glasanjem za Obamu. Još jedna stvar je veoma važna: koliko god ljudi lajkovalo stranicu nekog predsedničkog kandidata na FB, a s pretpostavkom da su svi spremni da izađu na izbore, za pobedu na izborima potrebno je – takav je bio slučaj s Obaminom kampanjom 2012. – mobilisati još najmanje toliko njih koji nisu „udarili“ lajk, iz razloga raznih. Društvene mreže jesu postale neizostavne platforme komunikacije u kampanjama, ali i dalje ne mogu da zamene stari, dobri rad na terenu i direktne kontakte s biračima. Koliko-toliko osnovanu anticipaciju novembarskih izbora moguće je definisati samo kroz dubinsku analizu ukrštenih izbornih anketa i nekih drugih važnih parametara. Takav pristup je 2012. imao Nejt Silver i u tome je bio veoma uspešan – pogodio je, naime, izborne rezultate predsedničkih izbora u svih 50 saveznih država. Svi drugi su se pak držali pukih procenata podrške kandidatima, pa su tvrdili kako su Romni i Obama gotovo izjednačeni, a na kraju je Obama osvojio pet miliona glasova više. Prošlog leta američki mediji bili su puni prognoza o tome kako Trampu uskoro sledi pad rejtinga a potom i napuštanje trke. Kad ne samo da mu rejtinzi nisu počeli padati, već je krenuo i da pobeđuje na stranačkim predizborima, govorili su – to je samo privremeno, ne može takav čovek da dobije nominaciju. Takav rezon bio je posledica uvreženog medijskog i opšteg narativa po kome nijedan totalni autsajder, pa makar bio i Donald Tramp, nema nikakve šanse u trci sa iskusnim političarima. Birači su, očito, taj narativ odbacili.
Program konferencije i način prijave možete pogledati na linku www.color.rs/digital2016
