Holivudska glumica Gvinet Paltrou na Instagram je okačila fotografiju ćerke – bez njene dozvole. Da li je pogrešila?
Svidelo se to vama ili ne, vaši roditelji su stigli na društvene mreže i izgleda da skorije neće odlaziti sa njih. To je sjajan način da ostanete u kontaktu – i uvek je zabavno gledati roditelje kako pokušavaju da naprave selfi ili koriste emodžije.
Međutim, ako bez vaše dozvole na internet postave vašu fotografiju – a ne znaju kako se podešava privatnost – jesu li preterali? I – ukoliko to želite – kako da ih ubedite da skinu te fotografije?
Pojam „šerenting” – kad roditelj na internet okači vesti i slike svoje dece – završio je u medijima kad je glumica Gvinet Paltrou okačila sliku sebe i svoje četrnaestogodišnje ćerke Epl Martin na skijanju.
View this post on Instagram
Više od 160.000 ljudi lajkovalo je sliku, ali Epl time nije bila impresionirana, napisavši (sa svog privatnog naloga na Instagramu): „Mama, oko ovoga se nismo dogovorili. Ne smeš ništa da postavljaš bez mog pristanka.” Paltrou je odgovorila: „Čak ti se ni ne vidi lice!” Mnogi obožavatelji Paltrou tvrdili su da, kao majka, ona ima neprikosnoveno pravo da objavljuje slike rođene ćerke – dok drugi tvrde da i deca imaju pravo na privatnost.
Zašto nekim ljudima toliko smeta „šerenting”?
Da ironija bude veća, deci tehnički nije ni dozvoljeno da se prijave na većinu društvenih mreža dok ne napune 13 godina – što znači da neki tinejdžeri koji se strogo drže pravila dožive pravi šok kad se jednom nađu na internetu.
Konrad Iturbe, devetnaestogodišnji tvorac softvera iz Španije, kaže da je doživeo „veliko otkrovenje sa 14 godina”, kad je shvatio da su njegovi roditelji sve vreme postavljali njegove fotografije na internet.
„Moja majka je imala Instagram pre nego što sam ja dobio prvi telefon – tako da nisam znao da su moje fotke objavljene”, rekao je on za BBC. „Meni se ionako ne dopada da moje fotke stoje na internetu – ne kačim ni slike samog sebe na vlastitom Instagram nalogu – tako da kad sam počeo da pratim majku i video ih na njenom profilu, rekao sam joj: ‘Skidaj ovo, nisam ti dao dozvolu’.”
On kaže da se osećao kao da mu je „narušena privatnost”. Posebno mu je zasmetalo što je tu bilo slika njega kao veoma malog deteta, a Instagram nalog njegove majke bio je otvoren za javnost. „Nisam želeo da se slobodno dele okolo slike mog detinjstva, to je sasvim privatna stvar”, kaže on, dodajući i da ga brinu „algoritmi za prepoznavanje lica” i to što ljudi mogu da „počnu da prate šta radi kao stariji”.
Sonja Bokari, četrnaestogodišnjakinja iz Sjedinjenih Država, imala je slično iskustvo kad je prvi put došla na Tviter i Fejsbuk. Pišući za časopis Fast kompani, ona kaže: „Kad sam videla slike koje je moja majka godinama objavljivala na Fejsbuku, osećala sam se krajnje osramoćeno i duboko iznevereno.”
„Na njenom Fejsbuk nalogu, naočigled sviju, nalazili su se svi blamovi mog života: pismo koje sam napisala Zubić Vili kad sam imala pet godina, slike mene kako plačem dok sam bila beba, pa čak i slike sa letovanja kad sam imala 12 i 13 godina za čije postojanje nisam ni znala.”
„Šerenting”, međutim, ne smeta svakome.
Šarlota Kristi, dvadesettrogodišnjakinja koja studira u Londonu, kaže da lično misli da je to „prilično normalno”. Imala je 13 godina kad je njena majka počela da postavlja njene slike na Fejsbuk. „Tagovala bi me i to bi se našlo na mom njuz fidu tako da svi mogu da ga vide. Bilo me je sramota, ali mi nije smetalo toliko da od nje zahtevam da to skine. Osećam kao da živim u društvu u kom svi žele da na fotkama budu u svom najboljem izdanju – ali ako moja mama okači neku sliku na kojoj nisam u najboljem izdanju, to mi iskreno neće zasmetati.” „Mislim da kačim majčine slike bar u onolikoj meri koliko ona kači moje – mislim da je prirodno deliti ih i ne vidim zašto bi morala da traži moju dozvolu – ona mi je majka.”
Može li „šerenting” da bude opasan?
Saru (nije njeno pravo ime), dvadesetdevotogodišnju zdravstvenu radnicu iz Hong Konga, najviše je zabrinuo aspekt privatnosti. „Kad sam imala 21 godinu, mama me je tagovala na Fejsbuku, i videla sam da je okačila gomilu mojih fotografija – od vremena kad sam bila beba pa sve do mojih dvadesetih godina”, rekla je ona za BBC.
„Njena podešavanja bila su nameštena na javni pristup, tako da sam smatrala da je to veoma nebezbedno. Nisam želela da slike mene kao bebe mogu da vide svi, a znala sam da na Guglu možete da pronađete nečije ime preko njegovih fotografija. A s tim što je postavila još mnogo više fotografija mene na internet, tehnološke kompanije dobile su više podataka o tome kako izgledam.”
Andra Sibak, profesorka medijskih studija na Univerzitetu u Tartuu, u Estoniji, sprovela je nekoliko istraživanja „šerentinga”. U jednoj studiji estonske dece uzrasta između devet i 13 godina, otkrila je da se deci sviđa „što roditelji dele pozitivne stvari o njima”, ali je bilo „velikih nepodudarnosti između onoga što su deca i roditelji smatrali lepim fotkama”.
„Deca nisu bila za to da roditelji objavljuju slike koje ih ne predstavljaju u njihovom najboljem izdanju – na primer, ako im je kosa neočešljana ili ako na sebi imaju haljinu koja im se ne dopada”, navodi ona. „U mnogim kontekstima roditelji nisu smatrali te stvari nekim velikim problemom, ali kod predpubertetske dece to može da utiče na njihovu vlastitu sliku o sebi” ili potencijalno dovede do sajber siledžijstva.
Druga potencijalna opasnost od „šerentinga” je „digitalna otmica”, kaže profesorka Sibak, kada nepoznate osobe preuzmu javno dostupne slike dece i koriste ih u kriminalne ili seksualne svrhe.
Da li roditelji treba ozbiljnije da shvate zabrinutost dece?
Profesorka Sibak kaže da mnogi roditelji smatraju da su, kao odrasle osobe, odgovorne za blagostanje vlastitog deteta i da im ne treba dozvola dece dok god smatraju da im fotografije ne čine nikakvo zlo. Međutim, ona tvrdi da roditelji „apsolutno” moraju ozbiljnije da shvate zabrinutost svoje dece za privatnost.
„Samo prost razgovor sa decom o tome kakve slike vole i da li se slažu da se one objave pomoći će da se izgradi bolji odnos na relaciji roditelj-dete.” Roditelji deci često nameću stroga pravila upotrebe interneta kako bi im zaštitili privatnost, ali čini se da ta „pravila važe samo za decu, ne i za odrasle u porodici”.
I Konrad i Sara kažu da su roditelji isprva odbacili njihove pritužbe – delom zbog nedovoljnog razumevanja privatnosti na internetu. „Isprva se moja mama nasmejala i rekla ‘niko to neće videti – to je samo za prijatelje’, iako je njen Instagram profil otvoren za svakoga”, kaže Konrad. Na kraju joj je objasnio zbog čega je zabrinut za svoju privatnost, ona je razumela i sada traži dozvolu pre nego što objavljuje.
U međuvremenu, Sara kaže da se, kad je od majke tražila da promeni podešavanje privatnosti, njena majka „isprva prilično uvredila”. „Rekla je da je ponosna na mene i da želi da deli stvari o meni na internetu… kad sam pokušala da joj objasnim zbog čega sam zabrinuta, rekla mi je da ona to ne razume i da se ‘na internetu sve ionako nadgleda’.”
„Mislim da mnogi roditelji ne shvataju sajber bezbednost onoliko ozbiljno kao mi, zato što je njihova generacija rođena bez interneta.” Na kraju, kaže Sara, njena majka jeste pristala da promeni podešavanje privatnosti na „samo prijatelji”, iako „ima više od 1.000 Fejsbuk prijatelja od kojih većinu ni ne poznaje – tako da je na neki način sve to i dalje veoma javno!” „Nakon što me je tagovala, počela sam i sama da dobijam zahteve za prijateljstvo od njenih prijatelja. Odmah sam ih odbila.” „Hvala bogu pa još ne zna kako se koristi Instagram.”
Kako ubediti roditelje da promene podešavanja?
Komplikovano je – pogotovo zato što nema načina da ih fizički ili pravno sprečite da objavljuju slike. Često se sve svede na ubeđivanje – ili na kompromis.
Konrad predlaže da apelujete na njihovu empatiju na način koji mogu da razumeju. „Ja bih im rekao – kako biste se vi osećali da moji deda i baka objave na naslovnim stranima novina slike vas kako radite stvari kojih vas je sramota? Onomad su slike nestajale, ali danas je sve na internetu i ostaje tamo zauvek.”
U međuvremenu, Sara kaže: „Ustanovila sam da je bolje držati se činjenica i ne uvlačiti emocije.” „Nekad sam koristila emocije – govorila majci da sam izgledala užasno na fotkama kao beba ili da mislim da su fotke nepristojne zato što nisam obučena – ona bi mi samo govorila: ‘Ali ljudima je to slatko’.”
„Međutim, kad sam joj iznela činjenice o internet bezbednosti i kako ne znamo šta će ljudi raditi sa tim fotkama, moja mama je obećala da će biti pažljivija.”
Njena majka i dalje objavljuje fotografije bez njenog odobrenja, ali Sara smatra da su poboljšana podešavanja njene internet privatnosti prihvatljiv kompromis – a i sama je našla način kako da zaobiđe taj problem. „Praktično sam izmenila vlastita podešavanja privatnosti, tako da moji prijatelji sad ne mogu da vide slike na kojima me je tagovala moja majka.”
Ona priznaje i da je za mnoge roditelje deljenje fotografija na kojima su njihova deca njihov način da „izraze ljubav”. „To je za njih način da pokažu koliko im nedostaju deca [ako ne žive zajedno] – i to je jedan od glavnih razloga zašto sam odlučila da je potpuno ne zaustavim u tome.”
Izvor: BBC News na srpskom
Foto: Pixabay