Evropa Nostra Srbija

Srpska kultura je, na raskrsnici balkanskih puteva, u nasleđe dobila izuzetno kulturno bogatstvo, zahvaljujući raznim narodima koji su na njenoj teritoriji boravili i vladali, a koji su utkali nešto svoje u srpsku kulturnu baštinu čineći je još vrednijom i interesantnijom. Brojne istorijske građevine propadale su kroz vekove, ali se, o njihovom očuvanju sve više govori i pokreću se brojni projekti kako bi se one očuvale, ali i obnovile. Primer dobre prakse svakako jeste Tvrđava Bač kojoj je dodeljena “Gran pri” nagrada za inovativi i integrativni pristup konzervaciji pri rekonstrukciji uvrđenja, u okviru projekta “Vekovi Bača”.

Međutim, sa druge strane, ne okružuju nas samo lepe priče, pa je tako trenutno veoma aktuelna tema i borba za očuvanje Beogradske tvrđave i sprečavanje izgradnje gondole koja bi trebalo da povezuje Kalemegdan i park Ušće, a za čiji projekat, predstavnici organizacije posvećene očuvanju kulturnog nasleđa “Evropa Nostra” tvrde da je “invazivan za kulturno nasleđe” i da ne postoje “dovoljno jasni razlozi koji se tiču turizma i saobraćaja koji bi opravdali takvu vrstu projekta”.

O očuvanju kulturnog nasleđa i o tome koliko je naša država spremna da se bori za naša kulturna blaga, razgovarali smo sa Višnjom Kisić,  generalnom sekretarkom Evropa Nostra Srbija, dobrovoljnog, nevladinog, neprofitnog i nestranačkog udruženja posvećenog podizanju svesti o značaju kulturne baštine kao elementarnog prava svakog građanina sa vizijom da bude „glas kulturnog nasleđa“.

Aktivno usmeravate svoje znanje i bogato iskustvo na probleme upravljanja baštinom i muzejskim ustanovama, sa posebnim akcentom na probleme volonterizma i učešće zajednica u očuvanju i korišćenju baštine. Kako kulturna baština odgovara na današnje političke, ekonomske i obrazovne izazove današnjice i koliko je važna uloga lokalne zajednice u procesu njene zaštite?

– Ovoj temi bismo mogli ceo intervju da posvetimo! I mnoga istraživanja i projekti pokazuju na mnoštvo važnih odnosa i uticaja nasleđa na društvene, ekološke, obrazovne, ekonomske i političke izazove današnjice. Za mene lično, kulturno i prirodno nasleđe, nisu eskapizam u prošla vremena, već potentno polje za kritičko razmišljanje, za negovanje odnosa sa različitošću, za otvaranje novih perspektiva, i promišljanje toga kako smo došli do mesta na kome smo sada, i kuda i kako želimo dalje. Verujem da je saznavanje o drugim vremenima, prostorima, zajednicama i životima, način da ne shvatamo
„normalnim“ i „jedino mogućim“ društvo i sistem u kome živimo – i lokalno i globalno. Bez nasleđa nemoguće je da delujemo politički i emancipatorski. Bez istorijskih perspektiva koje nam nudi ne možemo da promišljamo trenutni društveni i ekonomski poredak, rodne, klasne i etničke odnose, načine korišćenja resursa, obrazovne politike, institucije braka i porodice… Sve čime su danas protkani naši odnosi i okruženje koje nastanjujemo, nastajalo i razvijalo se tokom dugog trajanja, i bilo predmet snova, borbi, želja, pregovora i iznenadnih obrta. To ne znači da su oni danas baš takvi kakvi su, prirodni ishod istorijskih previranja. Baš naprotiv, uvid u druga vremena i prostore nudi nam pregršt alternativa za budućnost. Bez tih uvida smo siromašniji, umrtvljeniji, bezidejniji i kseofobniji.

– Uz to, ideja kulturnog, a i prirodnog nasleđa, utemeljena je na pretpostavci da su kulturni, istorijski i prirodni resursi javno dobro, zajedničko dobro svih građana, ali i drugih živih i neživih bića sa kojima delimo planetu. I ne samo nas koji sada koristimo ta dobra, već i generacija koje dolaze. U jeku privatizacija svega što se može i ne može prodati, ideja zajedničkih i javnih prostora, ambijenata i resursa je izuzetno potentna, ali je i napadnuta sa raznih strana. Od investitora koji ne bi da razvijaju nove delove grada, već bi da nasade što više kvadrata na postojeće istorijske centre gradova, zaštićene obale, planine i druge predele; preko malih hidro elektrana koje zarad profita vlasnika uništavaju staništa, reke i jezera na koja svi imamo pravo; do država koje budžetske deficite i partijske apetite rešavaju privatizacijom nacionalnih parkova, kulturnih dobara i gradnjom zabavnih parkova. Ovo je proces koji se dešava širom sveta, kome su se brojne vlade i javne ustanove povinovale, a kome se postepeno sve veći broj građana suprotstavlja. Kao građani moramo da zahtevamo pravo da uživamo, brinemo i doprinosimo načinima na koje se razvijaju mesta u kojima živimo i koja volimo. Briga o kulturnom i prirodnom nasleđu je sastavni deo razmišljanja o tome kako se odnosimo prema raznolikim slojevima onih koji su ovom planetom hodali pre nas i u kakvom ambijentu želimo da živimo. Nažalost, ove odluke se najčešće donose ili po inerciji, ili nasilno, bez mnogo promišljanja i učešća građana.

Evropa Nostra i Evropska Unija dodelile su nagradu, i to “Gran pri”, za inovativi i integrativni pristup konzervaciji pri rekonstrukciji Tvrđave Bač, u okviru projekta “Vekovi Bača”. Ovo priznanje koje zovu još i “Oskarom za konzervaciju” svečano je postavljeno na zid same tvrđave. Zbog čega je upravo Bač zaslužio ovo priznanje i na koji način je čitavom projektu doprinela lokalna zajednica?

– Nagrada Evropske unije i Evropa Nostre dodeljuje se od 2002. primerima dobre prakse i izvrsnosti u oblasti kulturnog nasleđa. Od svog nastanka, nagrada je podsticaj dobrim praksama, posvećenosti i hrabrim iskoracima u oblasti zaštite, istraživanja, edukacije i podizanja svesti o nasleđu. Ova evropska nagrada služi ne samo da pohvali dobre primere, već i da inspiriše i pospeši učenje i razmenu dobrih praksi širom Evrope.

– Međunarodni žiri je u projektu obnove tvrđave Bač prepoznao posebno suptilan, promišljen i integrativan pristup konzervaciji, zasnovan na edukaciji zajednica, istraživanjima i saradnji. To znači da su odluke o konzervaciji donošene tek nakon detaljnih istraživanja arheoloških slojeva, arhitekture, okruženja i materijala kojima je tvrđava građena, i upravo to je doprinelo da tvrđava očuva svoj autentični istorijski izgled. Takođe, to je značilo i da se tvrđava ne obnavlja samo radi obnove, već da se razmišlja o njenoj budućoj održivoj upotrebi u edukativne i turističke svrhe. Zato je projekat konzervacije od početka obuhvatao i pretvaranje dela tvrđave – donžon kule – u muzejsku postavku, u kojoj posetioci mogu da saznaju više o tvrđavi i bogatim arheološkim slojevima koji su na njenom mestu otkriveni. Najvažnije, ceo poduhvat se dešavao u saradnji sa opštinom i lokalnim zajednicama Bača i okruženja. Realizovane su brojne aktivnosti podizanja svesti i edukacije zajednica koje se sve više ponose i brinu o ovom nasleđu.

– Projekat „Vekovi Bača“ koji vodi Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture na čelu sa dr Slavicom Vujović, izvanredan je primer kontinuirane saradnje sa Opštinom Bač, lokalnim udruženjima, školama, turističkim akterima, verskim zajednicama, ali i primer saradnje sa brojnim univerzitetima, strukovnim udruženjima, ustanovama i donatorima u Srbiji i inostranstvu. Slučaj Bača nam pokazuje da je nemoguće integrisati kulturno nasleđe u svakodnevni život zajednica samo tako što ćemo ga fizički obnoviti. Neophodno nam je da to nasleđe postane mesto okupljanja, učenja, razmene i susretanja, i lokalnih zajednica i brojnih posetilaca.

Obnova Tvrđave Bač ne predstavlja ujedno i celokupan projekat “Vekovi Bača” koji finansira Evropska Unija, a na koji je potrošeno do sada preko 800 hiljada evra. U šta su sve, pored rekonstrukcije tvrđave uložena finansijska sredstva (a u šta će tek biti) kako bi se poboljšala turistička ponuda Bača i na koji način sve to utiče na živote meštana?

– Sve je počelo od tvrđave Bač, ali je vizija ubrzo postala mnogo šira, i program Vekovi Bača podržan je finansijski ne samo od EU već i od republičkih, pokrajinskih i lokalnih fondova, Regionalnog saveta za saradnju za zapadnom Balkanu, i mnogih drugih. Vizija je da čitav kulturni predeo Bača i okruženja postane neka vrsta živog, dinamičnog kulturnog predela koji je istovremeno muzej na otvorenom – mesto na kome su kulturna i prirodna baština osnova za održivi razvoj. Ovaj „muzej“, koji se prostire na tri opštine i stotine hektara, pričao bi različite priče o životu na tim prostorima od praistorije do danas, o načinu na koji su reke Dunav i Mostonga oblikovale život ovog ravničarskog područja, o susretima i mešanjima brojnih kultura i religija koje su ovaj prostor naseljavale, o fascinantnom biljnom i životinjskom svetu ovog pomalo uspavanog dela Vojvodine. U turističkom smislu, to znači da bi Bač postao centar mnogo raznovrsnije i šire destinacije, a posetioci koji dođu u ovaj kulturni predeo mogli bi da provedu i po nekoliko dana obilazeći različita mesta koja su od istorijskog, kulturnog i ambijentalnog značaja.

– Neki od ključnih mesta ovog kulturnog predela su već oživljena i obnovljena. U tvrđavi Bač otvoren je muzej koji priča o tvrđavi i razvoju Bača. U podgrađu Bača napravljen je Edukativni centar u kome grupe studenata i posetilaca mogu da prespavaju i održe seminare. U manastiru Bođani, restauriraju se freske Hristofora Džefarovića, koje predstavljaju remek delo baroka u pravoslavnoj umetnosti. Krajem juna je otvoren Franjevački samostan u Baču, koji je poslednje dve godine restauriran i u kome se nalazi prvi muzej katoličke crkvene umetnosti, koji prikazuje i običaje i nošnje pripadnika katoličke veroispovesti u Baču i okolini. Uz to, Bač sa okolinom, prepoznat je zvanično kao prvi kulturni predeo u Srbiji, koji je dobio i Prostorni plan posebne namene, u kome se nasleđe prepoznaje kao razvojni potencijal. Zbog specifičnog i dobro očuvanog okruženja, Bačko Podunavlje upisano je na UNESKO Svetsku listu rezervata biosfere. Sledeće godine sledi u nominacija Kulturnog predela Bača sa okruženjem na UNESKO Listu svetske baštine – što će biti prvi nominovani kulturni predeo ne samo u Srbiji, već i celom regionu. Sve ovo polako dovodi do orijentacije lokalnih opština i meštana ka turizmu i poboljšanja turističke ponude. Naravno, svi ovi koraci stvaraju osnovu za razvoj kulturnog i rekreativnog turizma, ali je za razvoj istog potreban ozbiljan rad na razvoju ove destinacije, poboljšanju povezanosti sa drugim mestima, poboljšanju smeštajnih kapaciteta, i stvaranju stalnih sadržaja za posetioce.

Na koje sve načine je u Baču kulturno nasleđe integrisano u život lokalne zajednice, i kako je to pozitivno uticalo na podizanje svesti o višestrukim vrednostima nasleđa Bača?

– U slučaju Bača to je urađeno na mnogo načina – kroz brojne edukacije, susrete, rad sa lokalnom školom i udruženjima, organizovanje Dana evropske baštine. Postepeno je lokalna zajednica prepoznavala ne samo zvanično vrednovano graditeljsko nasleđe, kao što su tvrđava Bač, Franjevački samostan, Manastir Bođani, i drugi, već i svoje svakodnevne običaje, gastronomiju, muziku, način obrade zemlje, i multikulturalnost specifičnu za ovaj deo Vojvodine. Udruženje žena Bača se već godinama bavi projektima koji vrednuju lokalne običaje, kulinarstvo, nošnju i zanatsvo, a deo svojih prihoda stvara od prodaje suvenira inspirisanim kulturnim nasleđem Bača. Mnogi njihovi projekti bave se i očuvanjem predela, recikliranjem i ponovnom upotrebom plastike, kao i obukom marginalizovanih grupa o tradicionalnim zanatima i rukotvorinama. Od pre nekoliko godina bračni par Šokaca iz Bača otvorio je za posetioce imanje svojih roditelja, i pretvorilo ga u privatni muzej, koji prikazuje kako izgleda tipično bačko tradicionalno domaćinstvo. Postepeno su počeli da kuvaju za posetioce, i opremili jednu sobu koja sada služi za izdavanje. I tako je nastao „Didov salaš“. Osnovna škola u Baču aktivno učestvuje u brojnim aktivnostima koje se tiču očuvanja i tumačenja nasleđa Bača. Odrastaju nove generacije koje prepoznaju da su konfesionalna i etnička raznolikost bogatstvo Bača, i koje imaju aktivan, emotivan odnos prema lokalnom nasleđu.

Po svemu sudeći, Bač predstavlja svetlu tačku i takoreći budućnost Srbije u sferi zaštite kulturnog nasleđa. Mnogi stručnjaci, ali i građani naše zemlje ne bi isto to mogli da kažu i za našu prestonicu – Beograd. Vi ste pokrenuli i peticiju protiv gradnje gondole na Beogradskoj tvrđavi koju je u rekordnom roku potpisalo preko 15.000 ljudi. Recite nam nešto malo detaljnije o svemu tome…

– Da, iako je Beogradskoj tvrđavi potrebno kontinuirano ulaganje, restauracija i oživljavanje napuštenih prostora, došli smo u situaciju da gradske i republičke vlasti planiraju ulaganje 15 miliona evra javnih sredstava u projekat koji bi nepovratno uništio ovaj spomenik kulture i najstariji i najvažniji kulturno istorijski urbani predeo Beograda. Ovo je sve gotovo paradoksalno, jer tvrđavu i ušće štite i planska dokumenta i brojni nacionalni zakoni i međunarodne konvencije koje imaju snagu zakona.

– Iako mnogi Beogradsku tvrđavu poistovećuju najviše sa parkom Kalemegdan i srednjovekovnim ostacima utvrđenja, nju čine slojevi naselja od praistorije, preko antičkih, srednjovekovnih, i novovekovnih fortifikacija. Ona je više nego ijedan drugi spomenik kod nas živa enciklopedija arhitekture utvrđenja od 1. do 18. veka. A njen starorimski sloj, Antički Singidunum, je kulturno dobro od velikog značaja, čiji su ostaci odbrambene rimske arhitekture u procesu nominacije za Listu svetske baštine. I priobalna zona Novog Beograda, sa Parkom prijateljstva, Muzejom Savremene umetnosti i modernističkom arhitekturom, je kulturno dobro pod prethodnom zaštitom i kao takvo uživa isti nivo zaštite kao i kulturna dobra.

– Projektom gradnje gondole predviđeno je da se stanica gondole od preko 1.000 metara kvadratnih, bukvalno ubuši i zabije u Beogradsku tvrđavu, čime se uništavaju svi arheološki slojevi na tom mestu. Gradnjom žičare se napovratno uništavaju vizure koje su simbol Beograda – sa Novog Beograda i Ušća ka Beogradskoj tvrđavi i sa tvrđave na potez of Avale, Topčidera, Novog Begrada i Banata. Uništava se i karakter istorijskog parka Kalemegdan, jer odjednom umesto mirnog prostora za šetnju, susret i kontemplaciju, dobijate skalameriju koja je duplo bučnija nego što je to dozvoljena u parkovima, a koja navodno svakih sat vremena treba da istovari novih 3.000 posetilaca. Šta su benefiti gradnje, nikome nije jasno, jer ni jedna studija to nije proučila i pokazala. Tvrđava je lako dostupna sa raznih strana grada, a jeftinije, adekvatnije i jednostavnije rešenje za prelazak sa jedne na drugu stranu obale Save je pešački i biciklistički most. Da ne pominjemo to da je 15 miliona evra mnogo potrebnije za rešavanje ključnih problema u saobraćaju, i turističkoj infrastrukturi, ali i restauraciju Beogradske tvrđave.

– Upravo zato smo kao Evropa Nostra Srbija pokrenuli inicijativu protiv gradnje godnole, zajedno sa preko petnaest strukovnih asocijacija, institucija, univerziteta koje se u Srbiji bave kulturnim nasleđem. Takva vrsta zajedničkog delovanja i složnosti struke nije se odavno dogodila, i ona govori o tome koliko je projekat gradnje žičare Kalemegdan-Ušće neprihvatljiv na toj lokaciji. Inicijativu smo započeli javnom peticijom, jer nismo hteli da stvar ostane usko stručna, i veliki broj građana se pridružio, kako onlajn, gde je preko 15.000 građana za nedelju dana potpisalo peticiju, tako i dajući svoj potpis na Kalemegdanu kroz samoorganizovanu akciju koju smo mi s radošću pozdravili. Analizirali smo detaljno sve odluke koje su donošene tokom procesa planiranja projekta, kao i njihove neadekvatnosti i nezakonitosti. Pisali smo pisma svim nadležnim institucijama i Ministarstvima, i sretali se sa mnogima. Alarmirali smo međunarodnu zajednicu i organizacije poput UNESKO i Evropa Nostre. Organizovali smo dolazak međunarodne delegacije stručnjaka Evropa Nostre baš povodom ovog slučaja. Pisali smo primedbe i komentare na Studiju procene uticaja na životnu sredinu. I mnoge druge aktivnosti, kroz koje se trudimo da koristimo sve zakonske, javne i strukovne mehanizme kako bismo odbranili zakonsko i ustavno pravo svih građana Srbije da se kulturno i prirodno nasleđe čuva odgovorno, kompetentno i na način koji je u interesu svih građana, a ne nekolicine pojedinaca koji imaju moć odlučivanja.

Koje sve neregularnosti postoje u Planu izgradnje gondole Kalemegdan-Ušće, ali i neadekvatnosti Uslova i mera zaštite koje je izdao Republički zavod za zaštitu spomenika kulture zbog kojih je inicijativa protiv gradnje gondole i pokrenuta? 

– Svaki korak procesa planiranja gradnje gondole je sporan, i bremenit neadekvatnim, netransparentnim i protivzakonitim odlukama. Grad Beograd je protivzakonito pristupio izradi Plana detaljne regulacije za gradnju gondole Kalemegdan-Ušće (PDR), iako planovi višeg reda, Generalni urbanistički plan Beograda (GUP) i Plan generalne regulacije Beograda (PGR) to zabranjuju, i stavljaju najveći stepen zaštite na tvrđavu i njeno okruženje. Zatim je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, nakon više od godinu dana pregovora, pritisaka, i sklanjanja ključnih ljudi iz procesa donošenja odluka, dao Uslove i mere tehničke zaštite kojima se načelno omogućava gradnja gondole. Pri tome su i ove odluke protivzakonite, jer idu eksplicitno protiv smernica koje nalaže Plan generalne regulacije. Taj protiv zakoniti PDR je usvojen, i on je zajedno sa merama zavoda, osnov za sva dalja sporna dokumenta i dozvole. Baš zato su Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, ali i grupa skupštinskih poslanika pokrenuli postupak pri Ustanom sudu, kako bi se ispitala ustavnost Plana detaljne regulacije za gradnju gondole Kalemegdan-Ušće. Ustavni sud se još uvek nije oglasio po ovom pitanju, ali je zato Upravni sud reagovao na tužbu koju je Regulatorni institut za obnovljivu energiju (RERI) pokrenuo protiv izdavanja građevinske dozvole za pripremne radove na gradnji gondole. Upravni sud je zaustavio sve radove na ovom mestu, dok se ne razmotri zakonitost odluka koje su omogućile planiranje i realizaciju ovog projekta.

– Istovremeno, imamo situaciju u kojoj se bez lokacijskih uslova i građevinske dozvole izvođačima uplaćuju javna sredstva za realizaciju ovog projekta, a seče se drveće na Kalemegdanu i Ušću, kako bi se raščistio teren za stanice gondole. I sve ovo pre detaljnih arheoloških istraživanja, pre izrade studije uticaja na životnu sredinu, i pre nego što projekat ima građevinsku dozvolu. Time se prejudicira da su sve te zakonom obavezne studije, odluke i dozvole tu pro-forme, a ne da bi se kroz temeljan proces analize i vrednovanja adekvatnosti i uticaja ovog projekta videlo da li se on može realizovati ili ne. U međuvremenu smo bili svedoci čak i izmena Zakona o žičarama, po brzom postupku, bez skupštinske rasprave, kojim se između ostalog omogućava da se žičara koja je nelegalno izgrađena naknadno legalizuje. Naravno, ovo se ne tiče samo žičare Kalemegdan-Ušće, nego i brojnih drugih koje su u planu.

Sličnu situaciju imamo i sa najnovijom Studijom procene uticaja projekta žičare na životnu sredinu, koja je manjkava, netačna i neutemeljena u svim svojim aspektima. Ona se prema životnoj sredini Beogradske tvrđave i Ušća odnosi kao prema građevinskom zemljištu sa minornim kulturnim i prirodnim specifičnostima, i više paušalno obrazlaže zašto je gondola atraktivna i dobra za ekonomiju, nego što se bavi procenom uticaja na okruženje. Upravo zato insistiramo da ova Studija ne dobije saglasnost Ministarstva životne sredine.

Koji su konkretni zahtevi inicijative i koji je njen krajnji cilj?

– Inicijativa je pokrenuta zbog očuvanja Beogradske tvrđave, Ušća i šireg kulturnog predela, od projekta gradnje gondole. Dakle vrlo je lokalizovana, i konkretna u svojim zahtevima da se od ovog projekta odustane, ali ima i svoje mnogo šire implikacije.

– Što se projekta tiče, zahtevamo da se preispitaju mere tehničke zaštite izdate od strane Republičkog zavod za zaštitu spomenika kulture pod pritiskom zagovarača projekta, a kontra svim principima zaštite nasleđa, brojnim konvencijama i važećem Planu generalne regulacije. Zahtevamo da se Plan detaljne regulacije za gradnju gondole Kalemegdan-Ušće proglasi protivzakonitim, jer je direktno u koliziji sa Generalnim urbanističkim planom i Planom generalne regulacije Beograda, sa kojima bi po zakonu morao da bude usklađen. Zahtevamo da Ministarstvo zaštite životne sredine ne da Saglasnost na amaterski urađenu, zakonski nezadovoljavajuću Studiju procene uticaja ovog projekta na životnu sredinu. Ne pričamo o apstraktnim snovima, već o zahtevima koje i Ministar kulture i informisanja, i Ministarka građevinarstva, infrastrukture i saobraćaja, kao i Komisija Ministarstva životne sredine mogu da ispune ako rade svoj posao odgovorno i upotrebe ingerencije predviđene zakonima Republike Srbije. Svaki od ovih koraka bi osporio gradnju gondole.

– Kada se protiv zakonite, neutemeljene i neadekvatne odluke, planovi i akta ospore, ako Vlada Srbije i Grad Beograd i dalje insistiraju na razmatranju ovog projekta, zahtevamo da se u razmatranju ovog projekta ali i po pitanju javnih ulaganja, tretiranja kulturnog nasleđa i izgradnje saobraćajne i turističke infrastrukture u Beogradu (i šire) pristupi na način koji dolikuje. Da se naprave studije potreba, da se analiziraju postojeća i buduća kretanja, da se potom razmotre različite alternative (ukoliko postoji potreba), da se u njihovom razmatranju uzmu u obzir pozitivni i negativni uticaji tih rešenja na okruženje, i tako dalje. To je nešto što je praksa odgovornih javnih ulaganja širom sveta, a da stvar bude gora, bila je i u ovoj zemlji pre više decenija.

– Najšire implikacije su te da zahtevamo da se poštuju zakoni ove zemlje, kao i dobre prakse i konvencije koje struke kod nas i u okruženju veoma dobro poznaju. „Slučaj gondola“ je simbol mnogo šire priče i problema, jer kao i mnoge druge lokalizovane i konkretne građanske i strukovne inicijative širom Srbije, zahtevamo da javne ustanove, ministarstva i svi kojima su na čuvanje poverena javna dobra i javni prostori, rade svoj posao odgovorno, stručno i u skladu sa interesima svih građana.

Molbu za reakciju i obustavu gradnje gondole Kalemegdan-Ušće u kojoj precizno ukazujete na pomenute brojne neregularnosti uputili ste brojnim Ministarstvima. Kome je sve molba prosleđena i da li su oni na nju reagovali i na koji način?

– Dopise smo slali svim nadležnim Ministarstvima i ustanovama – Ministru kulture i informisanja; Ministarki građevinarstva, infrastrukture i saobraćaja; predsedniku Nacionalne komisije za saradnju sa UNESKO-m pri Ministarstvu spoljnih poslova; i direktorki Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture kao i Stručnom savetu ove ustanove. Niko sem Ministarstva građevinarstva nije ignorisao naše dopise, i sa većinom nadležnih smo se sastali na zvaničnim sastancima i vodili vrlo otvorene razgovore. Naišli smo na razumevanje potrebe da se Beogradska tvrđava očuva, upitanost o neophodnosti projekta, ali i usmeravanje deljene odgovornosti za ovaj projekat na nekog drugog – drugo Ministarstvo, drugu ustanovu ili struku koja se nije ranije bunila (na debatama koje su bile nepostojeće).

– Istovremeno, bilo je nekih važnih pomaka čije rezultate još željno isčekujemo. Ministarstvo kulture je nakon sastanka sa nama uputilo zahtev Upravnom odboru Republičkog zavoda da preispita regularnost poslovanja u donošenju odluka u vezi sa gradnjom gondole. Nakon preispitivanja, i Upravni odbor i Nadzorni odbor ove ustanove podneli su odluke i izveštaje koji ukazuju na brojne neregularnosti u nepoštovanju važećih planskih dokumenata, ali i netransparentnosti, pritiske na struku i sklanjanje ključnih ljudi sa projekta jer nisu hteli da daju mere zaštite koje bi omogućile gradnju gondole. Odluke ovih organa upravljanja došle su nakon javnog apela dve trećine konzervatora te ustanove protiv gradnje gondole, kao i posle jasnog stava Stručnog saveta da će gondola neminovno uništiti integritet i autentičnost Beogradske tvrđave. Ove odluke i izveštaji su poslati Ministarstvu pre više od mesec dana, sa preporukom da se sve donete mere i ulovi preispitaju, ali reakcija Ministara i dalje izostaje.

– Novi krug sastanaka imali smo tokom posete međunarodne delegacije stručnjaka Evropa Nostre Beogradu, kada smo se sastali i sa predstavnicima Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, predstavnicima Ministarstva građevinarstva, kao i sa Predsednicom Vlade, Anom Brnabić. Sa svima su vođeni vrlo otvoreni razgovori, iznete sve kritike i pitanja, uz uveravanje da su poštovani svi zakoni, i da je kulturno nasleđe važan razvojni prioritet Srbije. Svi ovi razgovori su i dalje otvoreni.

Predstavnici vlasti u Beogradu i članovi Vlade Srbije izgradnju gondole u prestonici, vrednu preko 15 miliona evra, najavljuju kao investiciju u novu turističku atrakciju koja će se isplatiti u roku od šest godina. Šta mislite o svemu tome i postoji li opravdanje za ovaj građevinski projekat?

– Projekat gradnje gondole nema svoju opravdanost, sem kao hir i ideja koja se pod pretnjama i pritiscima priprema. Kada ulažete 15 miliona evra javnih sredstava morate dobro da znate koji je to veliki javni problem koji želite da rešite, i razmišljate o najboljem načinu za rešavanje istog. Ovde se nije krenulo od problema – prevoza građana ili turista s jedne obale Save na drugu – već se krenulo od dogovora o gradnji gondole, pa su naknadno iznalažena opravdanja. Zato i imamo projekat koji problem prevoza rešava na najskuplji, najinvazivniji i građevinski najkomplikovaniji način. Nijedna ozbiljna studija nije rađena kako bi se analizirala opravdanost ovog rešenja, niti je ijedna studija definisala problem, razmatrala alternativne načine povezivanja ove dve obale, i ozbiljno prostudirala rušilački uticaj na kulturno nasleđe i najvredniji istorijski gradski predeo. Finansijska i tržišna analiza koje su rađene ne bi mogle da prođu kao studentski diplomski radovi. Studije su neutemeljene, pretpostavljene brojke turista, posetilaca koji bi platili gondolu su toliko „odokativne“ da su čak i autori studije o potencijalnoj tražnji naglasili da bi njihovu studiju trebalo uzeti s rezervom.

– O tome da je mantra „turističke atrakcije“ šuplji izgovor, govori i to da je već početkom aprila i turistička struka u svom otvorenom pismu g. Rasimu Ljajiću, Ministru trgovine, turizma i telekomunikacija, pokazala da ovaj projekat nema nikakvog smisla u široj mapi turističkih kretanja Beograda i Srbije, kao i da postoje infrastrukturni projekti koji su neuporedivo potrebniji od izgradnje takve gondole. Mnogi delovi Beogradske tvrđave su u raspadnom stanju, i sredstva namenjena gradnji žičare mogla bi se uložiti u obnovu i održavanje tvrđave, što bi bilo bolje i za kulturu i turizam i međunarodni imidž naše zemlje.

Upravo zbog opasnosti izgradnje gondole, a samim tim i uništavanja ovog značajnog istorijskog spomenika kulture, Beogradsku tvrđavu sa Antičkim Singidunumom i parkom Kalemegdan ste upravo nominovali za program „7 najugroženijih“ kulturno-istorijskih dobara u Evropi, koji sprovode Evropa Nostra i Institut Evropske investicione banke. Koje su očekivane posledice nominacije?

– Do sada, dobra koja su se našla na listi programa „7 najugroženijih“ dobila su značajnu međunarodnu pažnju i vidljivost, i njihova sudbina je značajno preoblikovana ulaskom na ovu listu. U najvećem broju slučajeva, radi se o zapostavljenim spomenicima kojima nedostaju ulaganja, održavanje i pažnja, i koja kroz program dobiju značajnu međunarodnu stručnu podršku, kontakte, ali neretko i sredstva za obnovu, istraživanja i edukaciju. Takav je slučaj bio sa Subotičkom Sinagogom koja je na ovoj listi bila 2014. Međutim, ovde imamo na izvestan način sasvim suprotan primer. U slučaju Beogradske tvrđave, iako joj održavanje i dobronamerna pažnja takođe nedostaju, vidimo upravo da lokalna i nacionalna vlast investicijama i projektima nastoje da naruše i ugroze ovo izuzetno dobro. U takvim slučajevima, međunarodna vidljivost i pritisak mogu da doprinesu otvaranju dijaloga sa vlastima, promišljanju alternativa, i nalaženju rešenja za očuvanje spomenika. Važno je da ovaj program nije kratkoročna priča, već je spomenik na listi sve dok se njegov status ne reši, to jest dok opasnost koja mu preti nije otklonjena.

– Bilo je nekoliko takvih slučajeva na listi i ranije, a još je u toku kampanja za očuvanje istorijskog jezgra Beča od neadekvatnih hotelskih solitera u zaštićenoj zoni. Upravo zbog ulaska na listu očuvan je kulturni predeo Rosia Montana u Rumuniji, gde su rumunske vlasti dale kanadskoj korporaciji pravo na eksploataciju istorijskog rudnika koji je zaštićen kao spomenik kulture, i koji sa planinama i malim naseljima čini izvanrednu istorijsku celinu. Na lokalu su se nekoliko godina borili protiv ovog ugovora, a zahvaljujući međunarodnoj kampanji u okviru programa „7 najugroženijih“, ovaj ugovor je na kraju raskinut, i napravljen novi razvojni plan za ovu regiju, koji obuhvata održivi kulturni turizam kao motor razvoja i nominaciju na UNESKO Listu svetske baštine. Bilo bi idealno da ovo bude i budućnost Beogradske tvrđave.

Koliko ste napredovali u svojoj dosadašnjoj borbi protiv izgradnje gondole, postoji li nada da radovi budu potpuno obustavljeni i da se od ove, mnogi bi rekli “sulude ideje” zauvek odustane?

– Uhvatili smo se u koštac sa projektom koji je, protivzakonito, dogurao mnogo dalje nego što je trebalo. Otvorili smo Pandorinu kutiju i pokrenuli lavinu reakcija od najemotivnijih, do onih racionalnih, pravnih i stručnih. Najvažnije je da se zbog zajedničkih napora gondola još uvek ne gradi, iako je bilo planirano da pripremni radovi počnu sredinom aprila. Jednako važno, još uvek nije izdata građevinska dozvola, sudski procesi su u toku i u Administrativnom i u Ustavnom sudu, a međunarodna medijska, stručna i politička pažnja u narednim mesecima postaće mnogo usmerenija na ovaj projekat i kampanju. Zbog svega toga postoji nada, postoji jaka motivacija mnogih, a postoji i solidna zakonska osnova. Mi smo uvereni da će javni interes, brojni stručni utemeljeni argumenti, i ljubav prema Beogradskoj tvrđavi i Ušću pobediti lične interese i bahate pristupe onih koji ovaj projekat vode i podržavaju.

– Ali ovde se radi i o nečemu većem. Radi se o odbrani znanja, stručnosti, etičnosti i javnih zajedničkih dobara. Radi se i o borbi za autonomiju javnih ustanova koje svi kao građani plaćamo, o odbrani Ustava i zakona, o snazi struke, o poštovanju i očuvanju životne sredine i vekovima stvaranih ambijenata u kojima danas živimo. A kada vidimo koji broj raznolikih stručnjaka iz raznih institucija je diglo glas protiv gondole, i koji broj građana se angažovao ne samo u potpisivanju Peticije, već i u dežuranju o odbrani Tvrđave, onda možemo donekle da budemo zadovoljni jer su to neophodni uslovi za zaštitu ne samo Beogradske tvrđave, već svih dobara u Srbiji, ali i javnog dobra i demokratije generalno. Borba za tvrđavu još traje, a njen gubitak značio bi simbolički gubitak koji je mnogo veći od svih nas. Zato je toliko mnogo ljudi i spremno da svoje vreme i trud ulaže u to da se od ovog štetnog projekta odustane.

Razgovarala: Ivana Karanović