Svakog dana ustaje u pet ujutru, autobus mu polazi nešto pre šest časova i na posao stiže na vreme – taman oko osam sati. Ivan Radović do radnog mesta prelazi blizu 100 kilometara, od Smederevske Palanke do Novog Beograda. Isti put ga čeka i nazad, pa kući stiže do 19 časova. On je jedan od najmanje 616.000 dnevnih migranata, zaposlenih građana Srbije koji do svoje firme bukvalno putuju. Među njima je 2.154 onih koji rade u inostranstvu, pa na tom putu prelaze i granicu.
Motiv je jednostavan – posao bliži kući nisu našli. Makar onaj koji se isplati.
– Autobusom putujem dva i po sata do firme i toliko nazad. Putne troškove pokriva firma. U Smederevskoj Palanci sam mogao da nađem manje plaćen posao. Ovo mi se, ipak, isplati – kaže Ivan Radović.
Prema podacima iz poslednjeg popisa stanovništva, od 2,3 miliona ljudi koji obavljaju posao skoro svaki četvrti do firme – migrira. U okviru svoje opštine putuje skoro 342.000 njih, oko 178.000 prelazi u drugu opštinu, a 93.705 u drugu oblast. I pored ovih brojki, srpsko tržište rada ne važi za pokretljivo. To su nedavno istakli i nemački investitori.
– Imate veliku stopu nezaposlenosti, a istovremeno i potrebu da radite i brinete o sebi. Ali ako ne možete da se dignete sa stolice i odete nekoliko metara dalje, onda nemam razumevanje – rekao je Ronald Zeliger, predsednik UO Nemačko-srpske privredne komore i direktor Hemofarma.
– Put na posao mi je 1.000 kilometara dug i kada mi ljudi ovde kažu, konkretno za Vršac, koji je udaljen 80 kilometara od Beograda, da je daleko – iako obezbeđujemo transport autobusima, iako ih tamo čeka dobar, siguran i dobro plaćen posao – da neće da idu zbog udaljenosti, ja za to nemam razumevanje.
Da se nezaposleni u Srbiji teško sele u druge gradove zbog posla priznaju i naši stručnjaci. Skreću, međutim, pažnju da za to postoji više razloga.
– Tržište rada nije mobilno i mi godinama to potvrđujemo u istraživanjima. Radnici pre svega nisu spremni zbog finansijskih razloga. Domaćinstva u Srbiji preživljavaju zahvaljujući specifičnoj strategiji života, a ona ne podrazumeva troškove putovanja – pojašnjava Slobodan Cvejić, profesor Filozofskog fakulteta.
– Na primer, do Vršca se ne ide autoputem i putovanje se isplati samo za određenu platu. Za malu platu ljudi ne mogu da putuju. Postoji još jedan problem. Kod nas nije živo ni tržište nekretnina. Oni koji bi se eventualno preselili u drugo mesto, teško mogu da prodaju i kupe novi stan ili rentiraju svoj. Putuju ljudi koji dobijaju veću platu i mogućnosti, ali verujem da im se za zarade manje od 80.000 dinara to ne isplati.
Iskustvo Nacionalne službe za zapošljavanje pokazuje da su nezaposleni spremni i da putuju ako će tako doći do posla.
– Prema podacima iz Jedinstvenog informacionog sistema NSZ, procenat ljudi koji traže zaposlenje i koji su iskazali spremnost za dnevnu migraciju je 45,63% u odnosu na ukupan broj nezaposlenih. Nezaposleni koji zasnuje radni odnos van mesta svog prebivališta može da ostvari pravo na jednokratnu pomoć za naknadu putnih i troškova selidbe. Za prihvatanje posla van mesta prebivališta nezaposleni se odlučuju zbog bržeg pronalaženja posla, ostvarenja profesionalnih ciljeva, zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme i drugih uslova rada – kažu u ovoj instituciji.
Izvor: Novosti