Indija, jun 2000. godine
Selo Madentusi u severoistočnom delu zemlje u kome deca u školi ne uče engleski jezik.
Šugata Mitra, profesor obrazovnih tehnologija na Univerzitetu Njukasl, odlučuje da sprovede neobičan eksperiment. Pravi rupu u jednom zidu na sred sela i u nju instalira kompjuter pored koga ostavlja brdo kompakt diskova. Potom odlazi, prepuštajući seoskoj deci da se zabavljaju s novim sokoćalom, bez reči objašnjenja.
Tri meseca kasnije, profesor Mitra vraća se u selo. Za kompjuterom zatiče dvoje dece – osmogodišnjaka i dvanaestogodišnjaka – kako igraju neku igricu. Čim su ga ugledali, obratili su mu se na engleskom jeziku: “We need a faster processor and a better mouse.” (“Trebaju nam brži procesor i bolji miš.”)
Zapanjeno ih je upitao kako su to zaključili? Odgovorili su: “Videli smo na nekim kompakt diskovima. A pošto si nam ostavio mašinu koja priča samo na engleskom, morali smo i engleski da naučimo.”
Nakon ovog iskustva, profesor Mitra nastavio je da sprovodi slične i zahtevnije eksperimente širom Indije, ali i ostatka sveta. U jednom od njih ostavio je grupi od 26 dvanaestogodišnjaka kompjuter prepun informacija iz oblasti biotehnologije, ponovo – na engleskom jeziku. Pozvao ih je da tokom naredna dva meseca probaju da ih razumeju, napominjući da su informacije toliko komplikovane da on ne očekuje da će uspeti.
Kada se vratio, deca su ga izvestila da, osim činjenice da nepravilno kopiranje molekula DNK uzrokuje genetske bolesti, ništa drugo nisu uspela da shvate.
Rezultati ovakvih i sličnih eksperimenata naveli su profesora Mitru na zaključak da su deca u stanju potpuno samostalno savladati rad na kompjuteru i engleski jezik do mere koja im omogućava da koriste inernet, elektronsku poštu, čet i pretraživače. Novi, samostalan metod učenja nazvao je “minimalno invazivnim obrazovanjem”. Njegov rad proslavio se širom sveta kao projekat “Rupa u zidu”.
Srbija, septembar 2015. godine
Novi Beograd, urbana gradska opština prestonice. Osnovne škole koje se rangiraju među najboljima u zemlji i u kojima deca od prvog razreda uče engleski jezik.
Iz jedne od njih moj jedanaestogodišnji sin – đak petak – dolazi kući nakon prvog dana škole, noseći naramak novih udžbenika koje samo platili 12.000 dinara. Grohotom se smeje. Još dok je bio u školi pogledao je udžbenik iz opšteg tehničkog i informatičkog obrazovanja, pošto ga taj predmet najviše zanima. Kaže: “Mama, mi ćemo iz informatike da učimo kako se kompjuter pali i gasi.”
S nevericom uzmem da pogledam lekcije u udžbeniku koji je izdala Eduka d.o.o. 2014. godine. I stvarno – uputstva o uključivanju i isključivanju kompjutera su visoko kotirana. Moju pažnju, međutim, privlači nešto potpuno drugo – nešto što moj sin nije ni razumeo. U stvari, to je jedina informacija u tom udžbeniku koja je za njega potpuno nova. Reč je o instrukcijama za priključivanje na internet – korišćenjem “Dial-up” metoda.
Nakon prvog šoka, zapljusne me novi talas neverice. Ove informacije u udžbeniku ne predstavljaju se u poglavlju čiji bi jedini odgovarajući naslov bio “Iz istorije informatike”. Informacije se predstavljaju u poglavlju koje nosi naslov: “Za one koji žele da znaju više”, uz napomenu da je korišćenje interneta (koje je, valjda, prekomplikovano za jedanaestogodišnjake) deo programa viših razreda.
Ova današnja omladina…
“Dial-up”, kao metod priključivanja na internet, izumro je otprilike u doba kada se moj sin rodio. On je uz internet rastao i nepojmljivo mu je da je iko ikad živeo bez njega. Kompjuter je počeo da koristi, kao i sva druga deca, igrajući igrice, da bi pre otprilike dve godine počeo da snima tutorijale – što na srpskom što na engleskom jeziku – i postavlja ih na Jutjub.
Poslednjih šest meseci počeo je da kodira. Radi u nekom jednostavnom programskom jeziku Bač, ali već planira da počne da uči Javu. Nadao se da bi ga tome, možda, u školi mogli naučiti na časovima informatike.
Podučava i vršnjake, baš kao što i oni podučavaju njega. Okače se na Skajp, pa pričaju dok zajedno nešto na internetu igraju i usput kodiraju nove delove za igrice. Kad počne da mi objašnjava šta radi, 50% ga ništa pod milim bogom ne razumem.
I sad će on, ove školske godine, slušati lekcije o tome kako se kompjuter uključuje i isključuje, dogodine u šestom razredu – šta je to fleš memorija, a u osmom – kako se koristi e-mail? Ono što ga najviše zanima – kako programirati u Javi – neće čuti uopšte. Štaviše, p od programiranja nije predviđeno nastavnim planom i programom informatike u osnovnoj školi.
Klipovi u točkovima
Obrazovni sistem u Srbiji ne samo da ne podstiče decu da daju svoj maksimum, već ih proaktivno sapliće i koči. Nakon predavanja u školi i čitanja informacija iz udžbenika – deca više nisu sigurna ni u ono što su mislila da znaju.
Našem obrazovanju je hitno potrebno potpuno ukidanje bilo kakvog informatičkog obrazovanja u osnovnoj školi. Mi moramo uzeti zdravo za gotovo da deca, u trenutku polaska u školu, već znaju osnove rada na računaru – a koja ne znaju, naučiće od vršnjaka u rekordnom roku. Jedino što je potrebno uraditi jeste deci obezbediti neophodna sokoćala: računare i tablete u svim školama i to s brzom internet konekcijom. Ne jedan informatički kabinet po školi, već jedan računar po stolu za kojim se u učionici sedi i tablet po učeniku koji školu pohađa.
Već od prvog razreda svo podučavanje treba prebaciti na internet, i to iz svih predmeta. Časove treba držati u Oblacima, gde će se postavljati i sav potreban nastavni materijal. I domaći zadaci. I kontrolne vežbe. Ono što je neophodno imati u papirnoj formi – može se odštampati, umnožiti i razdeliti učenicima.
Udžbenike potpuno ukinuti. Listom iz svih predmeta.
Cigla u zidu i oko vrata
Postoje najmanje dva odlična razloga za potpuno ukidanje udžbenika.
Prvi je ekonomske prirode. Kompleti udžbenika za niže razrede osnovne škole koštaju između 5.000 i 8.000 dinara, a za više razrede između 10.000 i 15.000 dinara. To je ogromna cigla oko vrata roditelja, naročito onix s više dece, a ujedno je i uludo bačen novac u bunar koji je odavno presušio.
Drugi razlog su naša deca koju, u sred ekspanzije informatičkog doba, primoravamo da sama sebe koče u ličnom razvoju, učenju i napretku. Udžbenici su nekada imali veoma važnu funkciju, ali u današnje vreme predstavljaju tek slamku nečeg što neminovno prolazi i nestaje, a za koju se mi grčevito držimo usled straha od promena.
Sviđalo se to nama ili ne, knjige i udžbenici su već izvesno vreme na putu u muzej. Što pre to shvatimo, to ćemo pre deci omogućiti da grabe napred i uzbrdo, bez kamena koji ispred sebe moraju gurati. U Finskoj su to shvatili, potpuno ukinuli udžbenike i kompletnu nastavu prebacili na računare i tablete.
Finski učenici, inače, već decenijama na PISA testovima postižu najbolje rezultate. Struktura njihovog obrazovnog sistema – kada je reč o ukupnom broju škola, o odnosu broja urbanih i ruralnih škola, o broju učenika i angažovanih nastavnika, o specifičnostima postojanja nacionalnih manjina – izuzetno je slična strukturi našeg obrazovnog sistema. Jedina je razlika u tome što su oni izbili ciglu iz zida svog sistema, a mi cigle u svom sve savesnije malterišemo.
Postoje, takođe, i jedna sasvim kolateralna dobrobit ukidanja udžbenika – ono nastavnicima obezbeđuje potpunu autonomiju u osmišljavanju načina na koji će deci predstaviti materijal vezan za neku nastavnu jedinicu. Oni će upravo u svojim učenicima imati pomoćnike u prikupljanju potrebnih informacija. Učenje više neće biti projekat ugurivanja znanja u glavu, već timski napor – zajedničko guglanje.
Investicija, a ne trošak
Ako išta treba da naučimo iz eksperimenata profesora Mitre, onda je to potreba da napravimo rupe u odbrambenom zidu našeg okoštalog, arhaičnog, zastarelog i prevaziđenog obrazovnog sistema. Da kroz te rupe naša deca konačno dobiju prozor u svet, da ga dobro osmotre i upoznaju, procene i ocene, ali i prestanu u njega da se otiskuju u potrazi za onim što u svojoj zemlji nemaju.
Prosperitet i budućnost svake zemlje mogu se predvideti na osnovu stanja njenog obrazovnog sistema i odnosa države prema njemu. U Srbiji se on već predugo posmatra kao trošak koji iznova treba smanjivati. Poslednji primer je najava da će upravo nastavnici biti na prvom udaru otkaza u javnom sektoru, a ne partijski zaposleni kadrovi na izmišljenim radnim mestima u javnim preduzećima i preglomaznoj državnoj upravi.
Cilj je dovesti sistem do tačke u kojoj će se škole međusobno takmičiti kvalitetom nastave i nastavnog kadra, a ne poklanjanjem ocena, kao što je to slučaj danas.
Pored toga, država treba da snosi sve troškove vezane za osnovnoškolsko i srednjoškolsko obrazovanje, uključujući i nabavku svog potrebnog pribora i materijala za odvijanje nastave, troškove toplog obroka za svakog učenika, troškove prevoza do škole i iz škole, kao i troškove sportskih i kulturnih aktivnosti za svu decu.
U tako uređenom sistemu u kome obrazovanje predstavlja osovinu oko koje se vrti napredak celokupnog društva, promeniće se i mentalitet na koji se iznova izgovaramo kada sami sebi objašnjavamo da ne možemo da se promenimo.
“Vrste koje preživljavaju nisu ni one najjače, ni one najpametnije,
već one koje se najbolje prilagođavaju promenama.” – Čarls Darvin
Izvor i foto: prosvetniinformator.wordpress.com, Branka Stamenković