Bilbao je izvršio preporod putem infrastrukturnih reformi („Bilbao na vodi“) i naročito gradnjom Gugenhajmovog Muzeja, koji je privukao hiljade turista iz Španije i celog sveta, i grad je postao jedan od najznačajnijih kulturnih centara Španije. Ovaj efekat oživljavanja grada i biznisa putem umetnosti i građevine naziva se „Bilbao efekat“, toliko je snažan. A opet, pokušali su to nedavno i Abu Dabi i ostali koji „prepisuju“ od Bilbaoa.
A kako je to uradio… Mančester? Pa, u drugoj fazi, na način na koji je to uradio Bilbao. Nema više opasnih uličnih tuča na svakom koraku i dilera droge, sve je „džentrifikovano“ u velikoj meri i sada su najpoznatiji mančesterski bendovi Hurts i The Ting Tings. Ali, kako je došao taj severnoengleski grad uopšte u poziciju da bude centar svega, centar fudbala (do 1992. nije bio ni blizu centra fudbala, uglavnom je Liverpul bio taj koji se takmičio s Londonom, ne samo po fudbalu (Liverpul i Everton), već i po muzici (Bitlsi) i industriji (luka, koju Mančester nema).
To je uradio magični marketinški i medijski mag Toni Vilson (Tony Wilson). On je transformisao postindustrijsku tačerovsku pustoš i od nje napravio cvetajući kulturni „hab“ (čvorište) Severozapada, i jednu od svetskih muzičkih prestonica. Uostalom, kao i Sijetl, čija je muzička scena tesno povezana sa usponom Microsofta ili Boeinga. Zanimljivo da je skoro sve bendove koji su postali simboli Mančestera progurao baš Vilson: Joy Division, New Order, The Haçienda, Happy Mondays. OK, The Haçienda je bio klub, znamo. A najzanimljivije od svega je bilo to što je on bio korporativna ajkula i samopromoter koji uopšte nije bio zainteresovan za novac! On je bio vlasnik veoma profitabilne izdavačke kuće Factory Records a nije imao prava na muziku ni prihode. Dao je bendovima svu zaradu od njihove muzike i bio je pionir kontrakulturne revolucije. Birao je ne ono što će mu doneti novac, jer je odlučio da ne uzima novac, već ono što je zaista najbolje.
Bernard Sumner i Stephen Morris u klubu Hurrah’s
“Svi su znali Tonija kao “onog sa TV-a”” – seća se Stiven Moris (Stephen Morris) iz New Ordera. Toni je vodio emisiju na Granada Televiziji So It Goes subotom uveče. Svi su jurili iz pabova i klubova kući da ga gledaju. Zamislite, tu su TV debi imali i – Sex Pistols! Bio je uobraženi voditelj, fićfirić i samopromoter koji je uživao kad ga ne vole. Verovao je da je Mančester ne samo na nivou Londona nego na nivou bilo kog svetskog grada. Diplomirao je na Kembridžu i mrzeo je što je sve u Londonu. Zamislio je Factory Records ne kao biznis nego kao mašinu za kulturnu regeneraciju. Imao je dobro plaćen posao i mogao je da bira koga će dovesti u emisiju, i tragao je za talentima. Kada su Joy Division potpisali za Factory Records 1978. odbivši ponudu iz Londona od milion funti, potpisao je ugovor sopstvenom krvlju u kome je stajalo: “Muzičari poseduju sve, kompanija ne poseduje ništa. Svi naši bendovi imaju slobodu da od…”. Toliko o pohlepi. Donkihotovski poduhvati su se nizali. The Haçienda je klub koji je pravio dugove ali je ostao sinonim za najbolji klub na svetu ikada.
The Haçienda klub
“Pravili smo istoriju, ne novac.” – prisećao se kasnije Toni. Ali, štagod da nisu zaradili, generacije koje su slušale muziku njegove izdavačke kuće ili su išle u njegov klub, zaradile su premnogo, i oživele Mančester i celu državu Englesku. Kad je sve propalo, zato što nije bilo novca od inače visokoprofitabilnih bendova, propalo je. Ali, Mančester je oživeo. Vilson je ugradio svoj život u preporod grada i Engleske. Bez njega ne bi bilo ni bendova, ni mode, ni fudbala kakvog sad znamo. Ni grada. Zato ga u Mančesteru zovu “Sveti Antonije Mančesterski” i ozbiljno žele da ga kanonizuju. Nije uzeo ni dinara, sve je dao drugima. Svetac? Marketinški svetac, čudna pojava.
Iako današnje stanje moderne muzike izgleda tako da je Vilson apsurdna i neverovatna pojava, i znamo da je novi Vilson nemoguć, bilo bi lepo da neko danas prvo pomisli na to koliko su dobri bendovi koji rade za njega, i koliko će u budućnosti odneti novca, slave i uticaja gradu i zemlji u kojoj su, a ne njemu, odmah. Danas je sve “uzmi novce i bježi!”, što kaže Darko Rundek, i zanimljivo, da nije bilo “socijalističkih” i “slobističkih” menadžera izdavačkih kuća 1980. ili 1997. ne bismo imali ni Haustor, ni Idole, ni Pankrte, ni EKV, ni Evu Braun niti ikoga sličnog, najbrajanja su suvišna a poređenja sa Mančesterom nesuvisla. U svakom slučaju, funta i evro su pobedili, ali ljudi dalje bivaju vezani za “stare” stvari koje nisu donosile novac u toj meri. Eto zagonetke za menadžere, ljude iz marketinga i medija. Ne samo u Srbiji, ovo je pitanje koje se dugo “prežvakava” i u UK.