Branislav Vujović je predsednik firme New Frontier Group, koja ima 24 članice i posluje u 17 zemalja. Jedna od te 24 firme je “Saga”, čije je sedište u Beogradu. Najjednostavnije rečeno, u našoj sredini se poslovna misija gospodina Vujovića ogleda u nastojanju da firme, s kojima sarađuje, nauči kako da se što bolje snađu u digitalnoj revoluciji koja je u toku. Budući da nam ona, kao i sve druge revolucije, ne daje mogućnost da je izbegnemo, već samo da joj se ili prilagodimo ili ostanemo “van igre”, gospodina Vujovića pre bilo čega drugog pitamo kako se Srbija snalazi u “digitalnim vremenima”:
Ima interesantnih firmi i ideja, ali kod nas su u prethodnom periodu drugi problemi bili dominantni, pa nije urađeno onoliko koliko se moglo. Daću vam jednostavan primer grada Beograda… Svi pričaju o „smart city“-ju, prave se konferencije, govori se kako će se kontrolisati ovo ili ono, a nameće se prosto pitanje – da li grad Beograd, koristeći digitalizaciju, može da pravi više para nego sada? Zašto, kad dolazeći iz Beča odem na Beograd.com, ne mogu da dobijem i hotel, i taksi, i avion? Naši taksisti će zaratiti, pobiće se “uberovci” i “neuberovci”, a “uber” nije nešto toliko revolucionarno da mi ne možemo da napravimo tu aplikaciju. Kad moj kolega, koji ima nemačko ime i prezime dolazi iz Beča, zar ne bi bilo logično da mu kažu: “OK, preko nas ste rezervisali avion i hotel, daćemo vam taksi, a vozač će govoriti nemački. Pošto ste rezervacije obavili preko mobilnog telefona, kad sletite mi ćemo to znati i odmah ćemo vam javiti da vas čeka gospodin taj i taj, da ako želite na putu do vašeg hotela možete da svratite i pogledate manastir… da ukoliko večeras želite da izađete na večeru, preporučujemo vam sledeće restorane”. Grad Beograd bi mogao da preuzme kompletnu brigu o vama. Umesto da investiramo u „startapove”, možemo da mladim ljudima ponudimo sistem koji radi, pa će u okviru njega moći da zarađuju i oni i Beograd. To važi i za državu. Vrednost informacija je veoma važan resurs, a grad Beograd ne samo da ih ima, već su vrlo važne. Ranije sam voleo da odem u knjižaru, gledam knjige, listam ih, osetim njihov miris, posmatram korice… Sada odem na internet i čitam informacije o knjigama koje me zanimaju. Kad saznam sve što me interesovalo, pređem na komentare o njima, pa u kojim sve oblicima te knjige postoje i na kraju odlučujem koju ću na aerodromu “skinuti” za dva minuta i čitati, a da je nikad fizički nisam ni video. Više nije važan proizvod, već informacija o njemu. Mnogi ljudi kupe veš mašinu, a da je prethodno nisu videli, ali se ona savršeno uklopi u njihovo kupatilo i ispuni sve njihove zahteve.
■ Kako je, onda, moguće da se kod nas samo 2-3% svih prodaja i kupovina obavi online?
U suštini, situacija je bitno drugačija. Najčešće se o proizvodu detaljno informišete na internetu, pa kad saznate sve što vas je zanimalo, pogledate gde je najjeftiniji i idete u tu prodavnicu. Radili smo digitalnu strategiju za “Gorenje”, koje u Češkoj putem interneta prodaje relativno dobro, ali u Sloveniji samo oko 3%. Kad mi je predsednik kompanije Bobinac rekao da to nije dovoljno velik obim posla da bi se bitnije angažovali u tom segmentu, rekao sam mu – to su vaši podaci, a moji govore da je za online vezano 90% posto prodaje u Češkoj i Nemačkoj, a 60% u Sloveniji. Kad smo zajedno analizirali proces kupovine, naročito za kućne aparate, složio se sa mnom.
Stvari se menjaju i mi moramo da im se prilagodimo. Enciklopedija Britanika, štampana 280 godina, koja je kupovana kao nešto što treba “imati kod kuće”, ukinuta je zbog Vikipedije. Sada imaju samo online izdanje, na koje možete da se pretplatite. “Newsweek” je prestao da se štampa u decembru 2013. godine. Kod kuće imam poslednji odštampani broj. Problem je što mi još uvek ne prihvatamo činjenicu da se promene dešavaju.
■ Kada ste gostovali u Jutarnjem programu televizije N1 rekli ste da se vrednsost informacije određuje u zavisnosti od toga koliko je interesantna i koliko smo iz nje naučili. Da li su to univerzalni kriterijumi?
Maksimalno sam uprostio, ali važi baš za sve. Naravno, bitno je i kakav kanal koristite, da li mu verujete, da li je informacija jednostavna… Banka sve zna o meni, i gde trošim pare, i koje sume, i u koje vreme… Znaju više od moje supruge. Ako mi ljudi iz banke, uprkos svemu tome, ponude vilu od dvadeset miliona evra, dovešće me u situaciju da – ukoliko nešto slično urde još par puta – više ne čitam ono što mi šalju. To je tzv. push sistem, kojim sve “gađaju”, pa će kod jednog da “upale”, ali to je ružno. Bilo bi dobro da kažu “ovaj čovek radi ovo, ovo i ovo, hajde da mu predložimo nešto što će mu biti interesantno”. Vi morate da zadobijete poverenje, da budete otvoreni i transparentni. Na našim sajtovima za stanove koji se grade, nemate cene, ali taj pristup više ne funkconiše. Niti ću ih ja zvati, niti 90% ljudi koji bi možda mogli da budu kupci. Da biste dobro prodavali online, morate ponuditi sve raspoložive informacije. U tim uslovima ne možete da krijete dodatne troškove, što banke često čine. Jedan Rus je ugovor koji je online dobio od banke, promenio i vratio im. Pošto banka dobija na stotine takvih ugovora, niko nije obratio pažnju na tekst, već ga je overio. Sad ih tuži za ogromnu sumu.
■ Pomenuli ste da banka o vašim finansijama zna više od vaše supruge. Čini se da ubrzano idemo ka tome da ćemo svi biti pod budnim okom “Velikog Brata”.
Mi smo odavno izloženi njegovom pogledu. Mislim da najmanje pet službi, i naših i stranih, kopira sve što radite. Važno je da se zaštitimo od lopova, od nekoga ko bi naše informcije pogrešno koristio, a ovi šta rade – rade, ne možemo ih zaustaviti.
■ Jednom prilikom, pričajući o svojim počecima, rekli ste da ste učili na sopstvenim greškama, zbog kojih nekad niste spavali, te da ste kasnije shvatili da su, čak više od vas, grešili ljudi na čelu najvećih svetskih firmi.
Svaka me je pekla, a onda sam čitajući šta se u svetu dešava, shvatio da je i Stiv Džobs do mnogih saznanja došao kroz greške. Pravio ih je i u domenu upravljanja firmom, i u pogledu na svet, načinu na koji je video proizvode… Greške su jako važne! Dobro je da je ih primetite što brže možete i, ako je ikao moguće, što pre anulirate, pa čak i po cenu gubitka. Vrlo je teško odrediti granicu između “biti istrajan, uporan” i “uvideti grešku i reagovati”, ali je nužno reagovati bez oklevanja.
■ Nedavno ste, pričajući o opasnostima koje donosi digitalna ekonomija, pomenuli primer čoveka koji je imao neverovatan broj pregleda reklame žileta, ali i narudžbina, a potom ste ga uporedili sa firmom Gillette. Da li su, u ozbiljnom biznisu, takvi slučajevi na nivou “incidenta” ili zaista pokazuju da digitalno vreme pojedincu daje neslućenu priliku da, sa minimumom ulaganja, postigne veliki uspeh?
U vreme industrijeske revolucije zakonima je trebalo sto godina da bi se prilagodili njenim rezulatima. Slično je i danas. Whatsapp Srbiji ne plaća nikakav porez, skype, Apple facetime… Zakon još uvek ne važi za digitalna preduzeća. Ko to razume može da napravi servis, dva ili tri, ako neki od njih postane uspešan, prodaće za ga milijardu. Više nemate geografska ograničenja –ukoliko ste stvorili nešto zaista dobro, ceo svet vam je tržište. Banke već sada imaju probleme, jer je mnogo ljudi prešlo na online transakcije. Raiffeisen je, čak, objavio da su tokom prvih šest meseci posle uvođenja našeg internet bankinga, povećali broj transakcija za 62%. Pitate se koliko je to poboljšalo rezltat banke? Ni malo, jer imaju isti broj zaposlenih, iste troškove. Fantastično je što su korisnici zadovoljniji, ali banke će pre ili kasnije morati da naprave reorganizaciju.
■ Nije teško zaklmučiti da će digitalizacija ogroman broj zaposlenih učiniti suvišnim?
Postoje dva mišljenja. Za vreme industrijske revolucije radnici su uništavali mašine, bojeći se da će ostati bez posla. Ispostavilo se da je kasnije bilo mogo više posla. Moj partner u firmi, Dejan Popović, kaže – u industrijskoj revoluciji su stradali samo konji. Danas jedna struja stručnjaka tvrdi da dolazi do drastičnog smanjenja broja radnih mesta, a drugi nas uveravaju da je tako samo u prelaznom periodu, te da se pojavljuju novi poslovi, nove usluge. Treća struja kaže da je veliko bogatstvo danas u rukama još manjeg broja ljudi nego ranije.
Intervju vodila: Brankica Treskavica
Fotografije: Tina Herzl