Šestu godinu zaredom Color Media Communications organizuje “Digital”, regionalnu konferenciju o trendovima u telekomunikacijama i medijima.
Ovogodišnji – #Digital2019 – trajaće 2 dana – 05. i 06. septembra (četvrtak i petak) i okupiće najznačajnija imena iz ovih oblasti iz celog regiona, kao i brojne goste iz inostranstva.
Konferencija se održava u Hotelu Metropol u Beogradu.
#Digital je konferencija na kojoj učestvuju CEO telekoma u regionu i to je jedini skup koji okuplja prve ljude vodećih operatera: MTS, VIP, Telenor, Deutsche Telekom, Orion, Mtl Bugarska.
Konferenciju otvara Maja Gojković, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije, Branko Ružić, ministar uprave i lokalne samouprave u Vladi Republike Srbije, Kyle Scott, ambasador SAD-a u Beogradu, Mateja Norčič-Štamcar, zamenica šefa Delagacije EU u Srbiji, Subrat Batačardži, ambasador Indije u Beogradu.
U susret konferenciji, a u okviru panela “Humanizam i renesansa: Kako je konkurencija medijskih kuća i provajdera doprinela procvatu scene domaćih TV-serija”, razgovarali smo sa Vladimirom Cerićem, teoretičarem umetnosti i medija.
Kako objašnjavate situaciju da do pre nekoliko godina televizijske kuće nisu imale nov sadržaj koji bi ponudili svojim gledaocima? Onda smo dobili televizijske serijale koji su prepoznati i u regionu, a neki i šire. Šta je uzrokovalo „presek stanja“?
– Na ovo je uticalo više faktora: neki su lokalnog, a drugi globalnog karaktera. Fokus domaćih televizija pretežno je bio na proizvodnji informativnog programa i „jeftine“ i veoma unosne rijaliti televizije. Sve ovo je počelo da odvodi deo publike sa domaćih TV kanala na kablovske, inostrane, kanale, ali i da je udaljava o televizije i televizora, ka striming servisima i piratskim sadržajima na Internetu. Domaće televizije nisu mogle, ili nisu želele, da plaćaju aktuelne inostrane dramske sadržaje zbog čega su gledaoci, znajući šta se u „svetu“ gleda počeli da beže od domaćih programa.
Globalni trend pada broja TV gledalaca i rast broja korisnika striming servisa koji su specijalizovani za dramski program prenet je i u našu zemlju, zahvaljujući razvoju brzog Interneta, ali i različitih smart uređaja koji su postali široko dostupni. U ovom novom medijskom okruženju, domaće televizije su počele da obraćaju pažnju na domaći dramski program koji je oduvek bio gledan, premda je često bio reprizan. Poznato je da su rekordne posete bioskopima u našoj zemlji vezane za domaću produkciju, zbog čega su upravo neki od bioskopskih „hitova“ pretvarani u serije koje su i započele ovu „trku“.
Kakva je publika sada ispred malih ekrana? Šta očekuje i koliko se njihova očekivanja razlikuju u odnosu na pre 20 godina?
– Pre 20 godina bilo je znatno manje televizijskih kanala, a sa Interneta je jedva bilo moguće preuzeti pesmu ili video klip trajanja nekoliko sekundi. Gledanje savremenih inostranih dramskih sadržaja bilo je vezano za VHS kasete ili DVD, pa je polu-legalna piraterija bila način da se pogledaju inostrani filmski hitovi. Veliki broj domaćinstava je imao jedan, eventualno dva televizora, i ritual gledanja televizijskih sadržaja je bio u znatno većoj meri kolektivni, a ne individualni i fragmentirani kao danas.
Prosečno domaćinstvo danas ima najmanje onoliko ekrana koliko ima članova (mobilni telefoni, tablet uređaji, računari i po neki televizor ogromne dijagonale). Samim tim, ne postoji tehnička potreba za zajedničkim gledanjem programa. Lični uređaji, ali i personalizovani sadržaji za korisnika koji je preplaćen na određenu uslugu će u još većoj meri izmeniti kolektivni pristup gledanja u ekran i verovatno naterati pružaoce usluga da iznova smišljaju „nove“ sadržaje.
Podkast je u poslednje vreme veoma popularan način medijskog prezentovanja. U čemu je čar podkasta? Da li je ovaj medijski način potpuno nov, pa može da se svrsta u nove tehnologije?
– Audio podkast je intimniji od radija. Slušalac podkasta ima veliku mogućnost izbora, od kanala koji želi da prati do vremena i načina na koji će pratiti određeni podkast – u skladu sa savremenim načinom života. Novo u podkastu je neposredniji pristup slušaocu jer, najčešće, sadržaj nije predviđen širokom auditorijumu kao u slučaju radija, već slušaocu koji želi baš takav sadržaj i pristup. Slušalac podkasta želi da sluša te ljude i baš te glasove svaki put. Takođe, uz audio podkast se mogu raditi druge stvari, može se slušati u pokretu i tokom obavljanja različitih poslova.
Jednogodišnje iskustvo koautora podkasta “Zadovoljstvo u tekstu”, koji svake nedelje snimam sa Biljanom Srbljanović, omogućava mi da zaključim da je upravo naš tip podkasta neka vrsta zamene za kolektivno iskustvo gledanja TV programa koje se izgubilo tehnološkim napretkom, individualizacijom i personalizacijom izbora medijskih sadržaja. Kroz razgovor sa slušaocima na društvenim mrežama, delimo gledalačko i čitalačko iskustvo i čini se, oformljujemo nekakvu „virtualnu gledalačku i čitalačku porodicu“ u duhu 21. veka.
Ipak, osim Biljane i mene koji se susretnemo jednom nedeljno zbog snimanja, ostali članovi porodice ne moraju da žure na tačan termin i mogu da se priključe kad god im prija.
Kao teoretičar umetnosti i medija, kako objašnjavate dobre i loše strane primene novih tehnologija upravo na medije, a kako na njihove konzumente?
– Nove tehnologije u medijima za korisnika povećavaju neposrednost, produbljuju interaktivnosti u računarskom smislu, takođe, omogućavaju stvaranje osećaja blizine bez obzira na geografsku udaljenost. S druge strane, ovakva interaktivnost postaje opasnost po „pravu“ ljudsku interakciju o čemu govore mnoga istraživanja.
Na strani medija, proizvodnja sadržaja (content) postaje tehnološki jednostavnija i jeftinija (sa izuzetkom blokbastera koji primenjuju veliku količnu CGI-a), pa ta hiperprodukcija čini se troši stvaraoce sadržaja: dramske pisce, reditelje i sve ređe imamo sadržaje koji se po nečemu izdvajaju i za koje bih mogao da tvrdim da ćemo moći da se osvrnemo u nekoj budućoj istoriji medija za pet, deset ili više godina.
Kakva su predviđanja da će u skorijoj budućnosti digitalizacija medija doprineti nastanku nekog novog načina komuniciranja, koncipiranja poruka i konzumiranja sadržaja?
– Na isto pitanje bih pre samo dve ili tri godine dao drugačiji odgovor. Tada se činilo da će projekti najbogatijih svetskih kompanija u domenu virtualne ili pojačane realnosti (naočare, sočiva, kacige i sl.) izmeniti našu svakodnevicu. Ipak, svedoci smo da su ti projekti ili ugašeni, ili na „leru“, zbog čega se čini da tehnologija koja je dostupna i koja bi vrlo lako bila dostupna još uvek nije u mogućnosti da pronađe adekvatne sadržaje koji bi kreativno i svrsishodno iskoristili tehničke mogućnosti tih tehnologija. 3D televizija nije postala standard, još uvek nemamo većinu programa u Full HD rezoluciji, a proizvOđači televizora nam najavljuju da skupimo pare za kupovinu 8K televizora dijagonale 50 inča. Pred nama su i nove brzine prenosa podataka, ali kao i u slučaju 3D televizora, nisam siguran da li je to korisniku zaista potrebno, sve dok se i sadržaji ne inoviraju u takvom pravcu.
U BBC-evoj seriji „Godine i godine“, prikazana je jedna verzija neposredne budućnosti kroz ugradnju čipova, prijemnika i predajnika u ljude. Čak i u toj naučno-fantastičnoj verziji budućnosti način komunikacije nije promenjen, već su promenjena sredstva, pa lik umesto u mikrofon pod ekranom, govori u mali prst, a sluša drugog sagovornika kroz palac, umesto na zvučniku mobilnog telefona.
Današnji trend koji primenjuju i najveći muzeji su i izložbe u digitalnom formatu, te posetilac ne mora više da bude „in situ“ (u muzeju, galeriji, istom gradu…), već mu je omogućen pristup iz fotelje. Time se menja odnos prema okruženju ali i odnos prema slobodnom vremenu virtuelnih posetilaca. S jedne strane, umnogome je olakšan pristup informacijama i različitim sadržajima, a s druge, omogućen i veći broj i raznolikost pregleda sadržaja ili postavki.
Ipak, vreme će pokazati da li svim ovim čovek postaje slobodniji ili sve više zarobljenik „novih“ medija.
Detaljniju agendu i način prijave za konferenciju možete pogledati na sajtu: digitalconference.rs