Piše: Žikica Milošević
Nedavno je veštom marketinškom kampanjom najavljeno nastupanje i ponovno, treće okupljanje legendarnog indie benda The Stone Roses iz Mančestera, što je izazvalo pravo ludilo među posetiocima koncerata.
Pre toga su se okupili članovi shoegaze benda Lush, koji su bili poprilično iznenađeni da se i njima desilo to da su rasprodali sve koncerte koji su napravili. Jednostavno, vrlo je čudno da je nostalgija toliko jaka da je i posle 20 godina i da se sve sa nostalgičnom etiketom devedesetih itekako prodaje. S obzirom da su poslednji koncert imali u Tokiju u septembru 1996. sada i nama izgleda da je to malo verovatan scenario, ali očito nije tako.
Dosije X, kao i Twin Peaks, ili Trainspotting takođe doživljavaju svoje ribute, kao ikone devedesetih, ali se to dešava i sa Blade Runnerom koji je ikona 80-ih, podjednako kao i Ratovi zvezda.
Pre toga je 2010. bend Suede rešio da obeleži neki samo njima znani jubilej svirkama u Royal Albert Hallu, i toliko su dobro prošli da su odmah posle toga počeli da rade na povratničkom albumu, a sada im izlazi i drugi. Gledali smo ih na Exitu prošle godine. Blur su odlučili da se okupe i snime ove godine jedan vrlo “orijentalan” album, a samo još fali da se zloglasno svađalačka braća Gallagher pomire i naprave Oasis i onda smo videli “dane mrmota”. Nije da nisu lepi, ali malo je čudno, zar ne?
Najupečatljivije, je, međutim, to što je Kurt Cobain izdao novi album 21 godinu posle spektakularnog samoubistva. Montage of Heck: The Home Recordings je sjajan album kućnih snimaka koji je low-fi i pun “sirovih hitova”, kako to tvrde kritičari, a neverovatno je da je posle toliko godina i istoimenog filma (“Montaža pakla”) koji je prikazan na Cinema Cityju (delimično dokumentaran, delimično animiran) došlo do ogromne potražnje za reciklažom starog dobrog tužnog Kurta. I evo nas pred njegovim demo snimcima neobjavljenog solo albuma. Dirljivo.
A možda i nije dirljivo, možda je sve samo pohlepa i nekrofilija zarad novca. A možda i nije, nemojmo biti zlobni. Možda samo nema dobrih gitarskih bendova danas. Ili dobrih ideja za filmove. Ili ih studiji više ne primećuju. Ili, možda, a to je najverovatnije, počinjemo da živimo u doba kada decenije više jedna drugu ne smenjuju, već koračaju naporedo jedna uz drugu. Kao što se vekovi na Balkanu nikad ne smenjuju, pa mi živimo istovremeno u 19, 20. i 21. veku, tako živimo i u 80-im, 90-im, 00-im i 10-im godinama. A možda i u 70-im. Šizoidno, ali lepo je jedno: ne možete pogrešiti šta god uradili. Anything goes.
