Nedavno su, u kući Kralja Petra, bili izloženi plakati pokreta “Solidarnost”, nastali osamdesetih godina prošlog veka. Niste morali da budete vrsni poznavalac istorije, da biste osetili duh vremena u kojem su nastali i poruku koju su slali. Gledajući ih, morali ste da se prisetite svega što ste slušali o životu u Poljskoj u to vreme, o brodogradilištu u Gdanjsku, o značaju pokreta “Solidarnost”… Gospođa Dagmara Luković, ataše za kulturu u ambasadi Poljske, u čijem smo društvu gledali plakate, dala je novu dimenziju našem doživljaju izložbe.
■ Koji je plakat, za vas, posebno upečatljiv – vizuelno, zbog poruke ili samog događaja koji je najavio?
Plakat koji predstavlja malecki prozor u mraku, prozor iza rešetaka. Činilo se da je totalni mrak, da se ništa ne može promeniti, da će sve ostati tako kako jeste, a vreme je pokazalo da je izlaz postojao. Čim imate i najmanje svetlo, treba da idete ka njemu. Mislim da je to i inače moto mnogih Poljaka. Ne možete se boriti sa celim svetom, jer je to besmisleno, ali ako imate bar mali prostor za sebe možete ga neprimetno širiti.
■ Ova izložba je u decembru 2013. bila u Sarajevu, prošle godine u Bečeju… Da li postoji stalna postavka u Poljskoj?
Ne, izložba “šeta”. Već je bila u Beogradu, u SKC-u, kad je obeležavano trideset godina “Solidarnosti”. Izbor prostora nije bio slučajan. Upravo tu su, u vreme naše borbe za slobodu, gostovale poljske rok grupe čije su pesme imale vrlo jake poruke, poput “Brigade krizis”. Tada smo pored izložbe pokazali sjajan dokumentarni film “Zov slobode”, u kojem je prikazan uticaj rok muzičara na obaranje komunizma i dugometražni film “Pop….” (ne razumem dobro ime), o popu kojeg je policija zverski ubila. To je bila jedna od kapisli koja je pokrenula narod da iziađe na ulice i kaže – dosta je bilo.
■ Osamdesetih ste bili tinejdžerka. Kako pamtite to vreme?
Odlično se sećam dana kada je u Poljskoj proglašeno vanredno stanje. Tada sam imala dvanaest godina. Čekali smo dečiji program koji se emitovao nedeljom u devet. Odjednom, shvatili smo da na televizoru nema ništa. Pitali smo komšije da li je i kod njih tako i, začas, shvatili da nikome u zgradi ne radi televizor. U devet i deset se na ekranu pojavio general Jaruzelski i rekao da osim zvaničnih obaveštenja drugog programa neće biti. Istog dana je najavio i policijski čas. Verovatno pod uticajem ratnih filmova, očekivala sam da se oglasi sirena, ali nje nije bilo. Mnogo godina kasnije, gorko sam se setila tog mog čekanja sirene. Bilo je to ’99. godine, prilikom bombardovanja Beograda.
Moji vršnjaci i ja smo se ’82-83. uključivali u akcije, o kojima se s roditeljima nikad nije govorilo, ali teško je poverovati da nisu znali šta radimo. Naravno, nismo svi mogli da pravimo plakate, ali smo mogli da prenosimo letke i ilegalno štampanje knjižice. Ljudi su, čitajući ih, poručivali “niko neće da mi zabrani da čitam knjigu koju je napisao Havel ili neki drugi disident” ili “ko si ti da mi ne dozvoljavaš da čitam knjige zapadnih pisaca”. Ilegalno štampane knjige nisu mogle da imaju format A5, već su bile male, sa slovima koja se jedva vide, ali su bile veoma čitane. I danas pamtim miris štamparske boje, koji mi je ostao u malom mozgu. Svi smo znali i na koja vrata treba pokucati i u koje vreme, da bi se odgledaa neka francuska, engleska ili češka zabranjena predstava. Sutra bismo s ponosom pričali šta smo videli, čuli, pročitali. Paradoksalno je što je to tmurno vreme za kulturu bilo odlično, jer mislim da Poljaci nikad nisu bili načitaniji i obrazovaniji nego tada. Bio je to inat!
■ Da li je hrabrost, ispoljena tako rano, kasnije odredila vaš put?
Sebe, čak, ne smatram hrabrom, već tipičnom predstavnicom svog naroda. Poljaka ima svuda po svetu, a našu dijasporu čini čak 22 miliona ljudi. Vrlo sam konretna – ili radim ili ne. Najlakše je sedeti i samosažaljevati se – loša su vremena, nemam novca, ne ide mi… Pokušaj, jer ko nije probao ne zna da li nešto može. Nema smisla život svesti na papuče i TV sapunice.
■ Istorijski gledano dve-tri decenije su samo tren, ali je za ljude, koji danas žive, to već prilično daleko. U kojoj meri su događaji, za koje nas vezuju ovi plakati, u svesti Poljaka?
Veoma, a pre par godina smo obeležavali trideset godina postojanja pokreta. Neki simboli, neke poruke iz tog vremena postale su ponovo aktuelne, jer se svet bori s terorizmom. Tada smo pokazali da je i cilj, koji se čini nedostižnim – dostižan, te da je bez korišćenja sile moguće preokrenuti tok istorije. Danas je jako važno imati u vidu da se sve, ipak, može rešiti mirnim putem. Naravno, promenili su se ljudi, promenio se mentalitet Poljaka, a i sama “Solidarnost”, koja se usitnila na mnoge frakcije. Osamdesetih je više bila radnički, danas je pretežno politički pokret. Sećanje je veoma prisutno, ali i ono što se nigde ne može izbeći, a to je pokušaj zloupotrebe baštine koju je “Solidarnost” donela. Naravno, dosta je i onih koji su želeli da sebi pripišu ulogu, koju realno nisu imali.
■ Ne mogu da završim razgovor s vama, a da vas ne pitam kako ste odlučili da studirate baš naš jezik?
Moram vam priznati da sam tražila egzotičan smer, a za nas je tada Jugoslavija bila nedostižna zemlja. Kod kuće nismo imali čak ni pasoše, već su oni bili u policiji, a dobijali ste ih samo kad putujete. Postojao je specijalan pasoš za kapitalističke zemlje i drugačiji za socijalističke, ali ako ste hteli u Jugoslaviju uz njega te morali da imate poseban uložak. Sećam se časova istorije, na kojima nam je profesor govorio da je Jugoslavija predvorje trulog zapada. Nama je to delovalo “wow”. Međutim, kad sam upisivala slavistiku, ispostavilo se da je za srpskohrvatski najveća konkurencija, te da treba položiti još jedan test. Odustala sam, jer sam smatrala da je za devojčicu iz provincije dosta što je upisala najbolji fakultet. Studirala sam slovački jezik, ali pošto život voli da vam namigne, upoznala sam supruga, udala se, promenila smer i završila srpskohrvatski jezik. No, zanimljivo je šta sam prvo radila kad sam došla u Beograd – predavala slovački jezik. Bilo je to ’89. godine. Često se šalim da sam ostavila krizu u Poljskoj i ušla u ovdašnju krizu.
Razgovor vodila: Brankica Treskavica
Fotografije: Nemanja Maraš
