„…but the sun is still in the sky and shining above you, let me hear you sing once more like you did before…“
Malo je stvari (pesama) na svetu, koje ja znam da odsviram. Naravno, da znam rif iz ’Smoke On The Water’, bas deonicu iz pesme ’Dole Kod Poslednje Tramvajske Stanice’ od grupe Prljavo Kazalište, ono ’dam-dam’ iz serije ’Otpisani’ (izbroji se osma dirka s leve strane klavira, i udari se ’dam-dam’ (onomatopeja tona!)), ali definitivno sam najbolji u uvodu pesme Dancing Queen grupe ABBA. To je onaj momenat s početka pesme kada Bjorn ili Beni, zaboravih, davno sam ih spominjao, nonšalantno udari produženi forhend po dirkama. Kao da je sam Borg seo za klavir.
Što sam stariji, srce me sve više vuče na sever Evropskog kontinenta. Voleo bih da imam osrednji drakar pa da se švrćkam po fjordovima. Na kapi rogovi, a pod rukom vrč s medovinom. Sisate plavuše na sve strane. Misija, koju želim da odradim za života, je da ubijem deda Mraza. Tog odvratnog, korporativno odgovornog, filantropa koji svojom sedom-neurednom bradom i telesinom pre podseća na zadriglog-pohotnog-impotentnog pijanca nego na nekoga ko čini dobra dela. Neće on mojoj deci prodavati šarene laže. Ja im svaki dan donosim poklone, a ona da se raduju toj medijskoj izmišljotini. Ali nisam ja uvek bio pametan i svestan. I mene su ucenjivali kao dete da neću dobiti poklon od tog ogada ako ne budem dobar. Glup i naivan, radovao sam se „najluđoj noći“, nesvestan ko je ustvari taj Deda Mraz, to šatro mitsko biće i šatro uslišitelj molbi miliona dece širom sveta. Svake zime, tu negde pred Novu godinu, po naređenju marketinških zlikovaca, on sedne u svoje saonice i ošine kožnim bičem (SM-pomagalo) nesretne irvase po leđima. Onda oni nesretni, rekoh, skroz sretni i u svom bolu zajezde od odžaka do odžaka i u kuće unose poklone. Na vrata, naravno, a kako drugačije?! Nigde na svetu ne postoji dovoljno širok dimnjak da kroz njega Deda Mraz proturi svoju ugojenu guzicu.
Deda Mraz je prvi prihvatio pravila liberalizacije i globalizacije trižišta, ’te je pribavio sebi ovozemaljske pomoćnike. Zbog oslabljenog budžeta njegove firme, usled nerealne potrošnje na uglavnom preskupe poklone i kretenske želje, okrenuo se upošljavanju jeftine radne snage. Birao je prvenstveno ljude slabog morala, kojima je humanitarni rad dolazio kao prilika za iskupljenje od sranja koja su pravili u svojim bednim životima. Posao im je pružao poslednju šansu za konekciju sa realnošću, rehabilitaciju svog postojećeg stanja, nudio im je izlaz sa dna na kome se nalaze. Okupani i uniformisani, radili su svi oni kao ’bele lale’ za svog pohotnog gazdu, koji je naješće na prostodušne želje mališana odgovarao krajnje prostački: „Dragi, Deda Mraze, ja sam bio dobar dečko cele godine, pa želim da za novu godinu, dobijem seku.“, „Vrlo rado ću ti ispuniti želju, samo prvo moraš da mi pošalješ mamu!“ Njegovi radnici su brzo poprimali njegove manire, tako da se često možemo susretati sa obeznanjenim Deda Mrazovima, kako uriniraju diljem javnih mesta po našem gradu.
Ipak nije sve tako crno. Sve dok Srpska fenserska ekipa (svi oni koje je gladan q-rac pravio, koji su do juče jeli kačamak za doručak i kupali se u Moravi, a danas jedu jastoge i idu u spa-centre) ide, masovno, van Beograda za Novu godinu, negde na doček, mi smo u plusu. To je za njih IN. Po planinama, bespućima, morima, jezerima, vukojebinama, rekama, gosti se ’ukras’ Srpskog džet-seta, prikazujuću stvarnost onakvom kakvu je oni žele za sebe. Nama ostaje prvi januar i manifestacija poznata pod imenom ’Ulica Otvorenog Srca’ gde se mogu sresti neki dragi ljudi koji žive svoje skromne živote u nadi da ćemo ovaj svet ostaviti lepšim, kulturnijim, dostojanstvenijim našim potomcima. Popićemo, što da ne i po koju čašicu više, i poželeti nešto od srca za Novu godinu koja nam je došla. Iako su želje jedno, a realnost nešto sasvim posebno, ne treba gubiti veru i nadu u snove, naročito ako Vam ja imam glavnu ulogu u njima. Preobučen u Deda Mraza, otvoriću nogom vrata nekog mrskog čoveka i uzviknuću umesto čestitke: „DOŠAO SAM NEKOME DA JEBEM KEVU!“
Autor: Dule Nedeljković
Foto: Facebook, Dule Nedeljković
