Danas su mnogi ljudi na vodećim pozicijama zabrinuti oko spremnosti, ozbiljnosti i posvećenosti generacije milenijalaca, odnosno ljudi rođenih između 1980. i 2000. godine. Ovo jeste bitna tema za razmišljanje, imajući u vidu da milenijalci čine značajan i rastući procenat radne snage, i procenjuje se da će do 2025. godine činiti oko 75% ukupne radne snage.
Drugim rečima, oni čine važan deo većine organizacija. Milenijalci su često na meti kritika, i za njih važi stereotip da su nezainteresovani, zaljubljeni u sebe i previše osetljivi, odnosno nesposobni da prihvate konstruktivnu kritiku bez preteranih reakcija besa. U nekim krugovima ih nazivaju i „generacijom pahuljica“, nadimak koji pored toga što je neprijatan, nije ni fer. Takva loša reputacija potire prednosti koje milenijalci donose sa sobom.
Generacija milenijalaca se ne razlikuje toliko od generacija koje su joj prethodile. Istraživanje iz 2015. godine došlo je do zaključka da milenijalci žele iste stvari kao i druge generacije, odnosno zadovoljavajuću karijeru koja im omogućava da napreduju profesionalno i finansijski. U istraživanju se takođe pokazalo da, suprotno tvrdnjama da nisu odani, milenijalci ne pokazuju naročitu želju za menjanjem posla, naime, ako uživaju u svom poslu i vide prilike da napreduju, radije će ostati na trenutnoj radnoj poziciji.
S tim u vezi, druga istraživanja pokazuju da su mnogi milenijalci spremni da skaču sa posla na posao ako se ne osećaju ispunjeno, ili ako ne vide perspektivu. Poslodavci bi trebalo da razumeju njihova osećanja, uz prihvatanje činjenice da oni, u odnosu na generaciju njihovih roditelja (pripadnike generacije X) i baba i deda (Bejbi Bum generacije) imaju drugačiji pogled na to u kojoj meri posao treba da vlada njihovim životima, odnosno na „balans rada i života“. Balans između posla i ličnog života im je važan, i dok su u isto vreme spremni da rade naporno, ako je rad u konfliktu sa njihovim ličnim prioritetima, očekuju od poslodavaca da im se prilagode. Pametni poslodavci će to i učiniti, jer starije generacije nisu budućnost firmi, već mlađe.
Velika prednost koju milenijalci donose je dobro razumevanje potrošača, kao i to da su i sami pametni potrošači. Pored toga su i „digitalni domoroci“, odnosno poseduju vredne veštine u kojima mnogi stariji zaposleni ne mogu da im pariraju. Takvo dobro razumevanje digitalne tehnologije i društvenih mreža čini ih idealnim kandidatima za mentorisanje starijih šefova u ovim disciplinama.
Još jedna potcenjena osobina milenijalaca je činjenica da ih svrha posla mnogo više motiviše nego prethodne generacije. Većina njih veruje da „biznis, a ne vlada, imati najveći uticaj u rešavanju najvećih društvenih problema“, i da žele da budu deo tog rešenja. To znači da u isto vreme žele i da organizacije koje ih zapošljavaju, kao i stariji šefovi tih organizacija, takođe budu deo tog procesa. To bi značilo duplu pobedu, zato što organizacije sa svrhom, odnosno one koje angažuju svoje zaposlene, imaju bolje finansijske rezultate od drugih, istraživanja pokazuju.
Milenijalci se razlikuju na isti način na koji se Bejbi Bumeri razlikuju od genracije koja je živela u doba Velike krize i Drugog svetskog rata. Njima verovatno treba da se upravlja drugačije od starijih zaposlenih, a šefovi mogu da ignorišu ovu čiinjenicu ili da je prigrle, izbor je još uvek njihov.
