Piše: Žikica Milošević
Internet je pre par nedelja protresla vest da će Facebook, možda, eventualno, možda… uvesti dugme dislajk (dislike, ne sviđa mi se). Odmah je počela bura “za” i “protiv”, neskrivena radost zbog hejta i hejt zbog hejta i hejt zbog radosti hejtera. Ali, bura se vrlo brzo ispostavila burom u čaši vode. Ali nije to bilo zato što je momak sa šećernim prezimenom najednom posle dva dana postao empatičan i pun sućuti za naše tanane dušice nesklone nesimpatijama javnosti.
Dakle, dislajk nije moguć. Ili makar, nije moguć u dogledno vreme. Zašto? Neki su stvarno jedva dočekali da se uvede dugmence koje bi bilo istog oblika kao već uvedeni dislajk na YouTubeu ili nekim dnevnim novinama ili portalima, a jedan drugar je onomad napisao jednoj zajedničkoj drugarici „Jaoj, samo da uvedu dugme dislajk pa kad ti krenem špartati po profilu da ti kažem šta me sve nervira kod tebe!“. Praćeno osmehom sa strane.
Ali, dislajk nije moguć na društvenoj mreži na kojoj postoje „prijatelji“. Dakle, YouTube je drugo. Tamo je moguće doći i pogledati video koji je postavila neka osoba koja vam nije prijatelj na toj mreži (u smislu, niste Google+ prijatelji, valjda), ili koji je postavio neki bend ili korporacija, na kraju krajeva. I onda ste slobodni, kao da ste otvorili… Blic. Ali, dislajkovi su depersonalizovani i nikada ne možete saznati ko vas je lajkovao a ko dislajkovao.
Upravo je to problem. Na Facebooku bi dislajkovi bili personalizovani kao i lajkovi. Vi biste videli ko vas je dislajkovao i neki bi rekli „baš me briga“, ali bi većina bila zlopamtila, jer to ne bi bilo privatno „ne sviđa mi se šta si uradio“, već je „javno prozivanje“. A znamo da je Facebook, kao i Instagram ili Twitter, uostalom, izlog sujete i vatromet taštine. Niko ne voli da ga prozivaju, osim onih koji to obožavaju pa bi onda došlo do neumitnog smanjenja mreže. Ako vam neko par puta dislajkuje post, vi ga ili hajdujete da ne može da vidi šta postujete (stavite ga u „Poznanike“ ili „Acqaintances“), ili ga izbrišete ili blokirate. I vremenom imate sve manje prijatelja. Ili se pasivizirate, i ne postujete ništa nego samo čekate da vidite šta će neko drugi uraditi. A to mnogi i sad rade.
Simpatičan ali finansijski samoubilački potez
A to je upravo smrtni greh u industriji koju čine društvene mreže. Ma, u svakoj industriji. Svaka industrija mora da raste. Većina ljudi sada ima više prijatelja nego 2013. ili 2010. ili 2008. I svi članovi „tržišta“ moraju da budu aktivni a ne pasivni. I mreže se trude u poslednje vreme da aktiviziraju članove da više učestvuju, šeruju, postuju i sl. a ne da se povlače. Dakle, dislajk bi upravo izazvao smanjenje mreže i pasivizaciju korisnika. Ali nemojte da mislite da Zuckerberg mnogo brine o vašim osećanjima. Cilj svih mreža je marketing i zarada, a kako ćete zaraditi na mreži koja se smanjuje i pasivizira? Nikako.
Dakle, „Sveti Gral“ oglašavanja je prodati što više što većem broju ljudi koji su što aktivniji i u što više grupa. Što su oni uticajniji, to je „word-of-mouth“ jači i viralnost postaje izvesnija. A to možete uspeti samo ako ljubav bude javna i divljenje bude javno, a mržnja diskretna i prezir jednako skriven.
Bilo bi pravo čudo da neka mreža preživi personalizovani dislajk. Zato niko kome je stalo do sopstvenih bazena i automobila, a ima deonice i interese u nekoj od mreža, nije baš lud za tim da smanji svoj biznis. Kojeg je napravio iz vedra neba.
